Follow by Email

Tuesday, 9 August 2011

Šta je Beograd?


U Beogradu često možete naići na znakove na samom putu. Često vas mogu sresti i ljudi koji pitaju za određenu ulicu ili zgradu, ima mnogo onih koji još uvek dolaze. Ponekad je i to pitanje znak.
Razmišljala sam ovih dana da li je jedno takvo pitanje, upućeno mi na Slaviji, zaista znak ili ne, možda preterujem, precenjujem se, u pitanju je znak u vezi osobe koja me trenutno književno zanima. I, u istom danu u kome sam se pitala, Beograd mi ponuti čak tri znaka, lepo su se nanizali jedan za drugim, u nadi da će mi konačno razbistriti nevericu.
Danas sam se našla na raskrsnici jako blizu tog prvog ponovljenog znaka i u dok sam se brzinski razmišljala da li da krenem ka njemu, suprotna ulica me je već zvala, jer na semaforu je sijala zelena boja, a u mom planiranom pravcu je sijala crvena.
Posle nekoliko koraka našla sam se ispred znaka- ploče (prethodno viđenu iz autobusa, tek sad, a sam Bog zna koliko sam puta za ovih devetnaest godina prošla tuda) na staroj zgradi u strogom centru. Ploča je totalno prašnjava, verovatno je postavljena pedesetih-šezdesetih godina, pomislila sam da organizacija više i ne postoji, ali sam morala da uđem u zgradu. Velika ulazna vrata su bila otvorena. E, sad, možda su bila otvorena jer se stan na prvom spratu renovira, čini mi se da će to biti neki poslovni prostor, pa radnici stalno ulaze i izlaze (to sam kasnije skontala), ali vrlo je verovatno da su stalno otvorena, često se to dešava u Beogradu, naročito na starim zgradama.
Uđem, popnem se uvodnim stepenicama zagledana u raskošnu tavanicu i naiđem na stepenište od kakvih mi uvek zastaje dah – krivo, uvijeno, sa gvozdenom ogradom i odmorištima. Željno krenem da ga fotografišem kad me prekinuše veseli glasovi dva muškarca da bi trebalo i njih da fotografišem. Popnem se do poslednjeg stana, u tim strogocentrovskim zgradama uvek vlada ležeran, opušten, dekadentan mir, a često se može naći ispred vrata i uredno složeno đubre, na koje isto naiđoh (časopisi i krem lampa u kartonskoj kutiji koja je odslužila svoje). Dok sam silazila, ona dva muškarca mi opet rekoše (sad su izlazili) da bi trebalo i njih da slikam, ja prihvatim i kažem sjajno, divno, hoću da vas uslikam kao deo atmosfere, napisaću blog o tome, a oni me ipak iskuliraše, valjda nisu očekivali da ću stvarno da pristanem na predlog . Krivo mi je što nemam njihovu sliku. Dok mi je tako bivalo krivo, dok sam išla za njima, zavirim odakle su izašli i vidim stančugu koja se renovira, oni rade tu.
Posle izađem na vrevu velike ulice, kupim pečeni kukuruz od uličnog prodavca koji sa drugarom priča o kirijama, isprva ne shvatavši zašto mi u kukuruz zabada čačkalicu (posle prvog zalogaja sam shvatila, kad sam kukuruz teškom mukom skidala jezikom sa zuba), odem da ga pojedem na mesto o kome bih volela da pišem, naliveno krvavom istorijom ovog grada, tik do ulice, a mrtvo mirno.
To je jedan od Beograda.
http://www.anaatanaskovic.rs/blog/sta-je-beograd/

No comments:

Post a Comment