Follow by Email

Wednesday, 10 August 2011

Šta nikad niste čitali?


Da se razumemo, ne govorim o književnom trešu. Niti sam a priori protiv svih njegovih izdanaka, niti sam snob koji uvek kaže "ja to ne čitam". Desilo mi se da pročitam i nešto od književnog treša, just for fun. Ali, to se zaboravi čim okreneš drugu stranu dana.
Govorim o dobrim knjigama koje, iz nekog razloga, nismo čitali. Opet, ne govorim o knjigama koje nismo stigli da pročitamo, a voleli bih. Govorim o knjigama koje nas, jednostavno, ne privlače i slaba je vajda da ćemo ih ikad pročitati. Ima i toga. Znate ono, kad prosto imate osećaj da se nešto neće uklopiti u vaš sistem (desilo mi se skoro da se utisak jedne čitateljke upravo poklopio sa mojim utiskom o nepročitanom domaćem bestseleru koji ima već, čini mi se, trinaest izdanja, i beše mi drago, da sam bila do detalja u pravu, a nisam ni stranicu otvorila, samo na osnovu autorkine tv emisije sam prokljuvila sve - stil, neverovatnu dozu patetike, već viđene scenarije). Da se zna, ne mislim da su knjige koje me ne privlače loše, eto, ne privlače me, i to mora nekad da se desi.
Za početak, Remark. Ne znam zašto, "pojava" tih knjiga mi je uvek bila dosadna, tako su "delovale" na mene. Remark je jednako dosada, tako je uvek bilo, i sada je. Nije me ni zanimalo o čemu su, dovoljan je bio utisak na koži - dosada. Sad, kad znam o čemu su, i nemam utisak da sam nešto propustila.
Markiz de Sad. Too much. Sećam se da sam počela da listam jednu knjigu. Prva strana, jedno, sledeća strana, isto - neki trud da se bude lud. Ne prija mi to. Više volim naizglednu običnost koja je, u stvari, luda. Te očigledne ludosti me ne oduševljavaju.
Alberto Moravija. Čak sam i pročitala "Rimljanku", jer je to bilo popularno, valjda, ali volela bih da nisam. Možda bih je sada drugačije doživela, čitala sam je kao tinejdžerka, možda, možda...Mislim da nikad neću saznati.
"Tihi Don". Gospode, hvala ti što naš profesor srpskog jezika i književnosti u srednjoj školi, g. Burzanović zvani Cvrle, nije tražio od nas da čitamo ovu knjigu. Jednostavno, profesor je ovu knjigu preskočio iz lektirnog niza. Zašto, nikad neću saznati. Sam naziv me odbija, tako je spor, ali ne u duhovnom, mirnom smislu, tihovanju, već u dosadnom smislu, gde pisac na milion stranica piše o jednoj stvari. Može biti da ovde zaista grešim, može biti, priznajem i grešku i krivicu, ali znam, ovu knjigu nikada neću čitati. (može biti da su korice starog, džepnog izdanja koje je oduvek bilo u našoj kući toliko ružno delovale na mene...može biti šta biti mora - nečitanje).
Ima ih još, verovatno, ne mogu da se setim sada (godine stižu). Bila sam iskrena, što je, izgleda, teško kad su u pitanju knjige. Mnogi više vole da se foliraju i kažu da su čitali nešto, ili bar da se hvale da bi čitali, nego da priznaju da ne bi čitali nešto što je opšteprihvaćeno kao dobro. Sve me ovo podseća na jednu sličnu, a opet drugačiju situaciju - roman "Changing Places" Dejvida Lodža, kad engleski profesor organizuje igru književne istine i ispostavi se da američki dekan nije čitao "Hamleta". Slično, ali različito. Nisam pisala o blamu, već o neprivlačnosti. Iskreno, kao i uvek.

4 comments:

  1. Odlicno pises. Volim ovakvu iskrenost. Samo napred!

    ReplyDelete
  2. Ja vooolim Remarka, ali zato nikako da pročitam "Rat i mir", jednostavno ne mogu! Je l' grešim? :)

    ReplyDelete
  3. Nikako ne grešiš! Ja sam bila prinuđena da čitam prvi deo i drago mi je što nisam morala i ostale. :) Znaš, često ljudi ne smeju da kažu da je nešto izvikano neprijatno za njih, kao u "Carevom novom odelu". :)

    ReplyDelete