Follow by Email

Wednesday, 21 September 2011

Da li se stil može naučiti?


Verovatno nije slučajno što mi je jutros nepoznata žena na stanici rekla da sam lepa. Dok sam čekala tramvaj, razmišljala sam sa velikom dragošću kako sam još jednom zadovoljna svakim detaljem na meni. I onda je ona rekla. Kada smo takvi, onda drugačije hodamo, stojimo, gledamo. Bila sam zadovoljna celokupnom slikom jer je na svakom pojedinačnom delu izgleda bila usmerena moja pažnja.
Stil je pažnjaizrazzadovoljstvo sobom i svim stvarima na nama i oko nas uz dopuštanje da drugi idu ulicom i svojim životima onako kako oni žele. To kako drugi idu naokolo ne utiče na mene. Ne volim termin "modni zločin" nikako. Zločin? Preteška reč. Modni promašaj, možda, ali ni on ne može uticati na mene. Svoju pažnju usmeravam ka onom što mi je lepo, a svako je kreator svog sopstvenog izraza i privlači sličnosti.
Ako je promašen, da li se stil može naučiti? Neki ljudi jednostavno ne žele, njima je lepo u svom svetu i nema ni svrhe komentarisati ih. A ako se želi, da li se može? Može. Ali, mora da postoji osnova, zrno smisla i osećaja u samoj osobi da bi se stil mogao dograđivati. Znate kako kažu, u svakoj bajci postoji zrnce istine. E, to zrnce istine mora postojati u svakom ko želi da se nauči stilu. Rekla bih da su mi simpatičnije osobe koje su to svoje zrnce proširivale tokom vremena.
A da li se može naučiti književni stil? Da li se može naučiti pisanje?
Postoji automatsko pisanje, neki ljudi to postižu, kada pustite ruku da sama piše bez misli upućenih njoj, bez svesnog razmišljanja o tekstu, onda reči dolaze iz apsolutnog nesvesnog i skrivenog duhovnog. Jejts je pisao tako. Pošto sam "od drugačije vrste", takve stvari su mi teške, ali "dobijam" znakove u fizičkom svetu i oni mi pomažu u pisanju. Ili, recimo, dok pišem, samo se stvori osećaj za početno slovo sledeće reči, bez ikakvog razmišljanja, dođe kao deo melodije, dođe iz grla.
Zbog svega toga sam smatrala da se stil pisanja ne može naučiti. Iako sam, kako me je mudro podsetila jedna osoba, i sama u najranijem detinjstvu bila podučavana građenju lepo napisane rečenice. Da, tačno je to, ali se moja celost bunila, za sve umetosti postoje škole, jeste, ali za pisanje ne može postojati...Pravila koja vas uče kako da pišete kjige? Kako neko može da vam ulije stil u misli?
Sada sam manje radikalna, mada i dalje mislim da se sa pravim pisanjem rađa. Ali, pošto zaista podržavam uzrastanje u ličnom stilu (i sama sam ga učila tokom godina i ponosna sam na sve faze koje sam prošla), moram priznati da se neke "cake" u pisanju i mogu izučiti.
Čitala sam tokom leta i sada neke knjige o pisanju. Recimo, Eriku Džong i njenu "U postelji sa demonom". Prijatno sam iznenađena.

Sada sam završila knjigu Lorensa Bloka "Telling Lies for Fun and Profit", u njoj ima "caka" i uopšte nisu beskorisne.

Verujem da se i iz udžbenika profesora i pisca dr Miomira Petrovića "Kreativno pisanje, naratoloski pristup tekstu i kontekstu" može dosta naučiti

Našla sam staru knjigu u mojoj biblioteci u izdanju BIGZ-a, iz 1978, koju je još moj tata kupio "Pravi put i stranputice u pisanju" dr Dragiše Živkovića i setila se da sam je davno čitala. U školskoj biblioteci sam našla još stariju, "Snovanje i stvaranje" Dragana M.Jeremića, pristup pisanju i umetnosti iz "stare škole".
Dobro, priznajem, detalji se mogu naučiti, greške se mogu ispravljati, već ispisano nam mnogo može reći. Kao i u odevanju. Detalji se mogu naučiti, greške se mogu ispravljati, već nošeno nam mnogo može reći. Ali, mora postojati zrnce istine, istina u nama, koja uobličava celinu koja hoda onako kako želi, govori onako kako želi, drži torbu i olovku onako kako želi.

Stil smo, kad naučimo cake i detalje, mi sami, naša srž, naša stremljenja, naše strasti, naša učenja, naša duša.


2 comments: