Follow by Email

Friday, 14 October 2011

Japan iliti zašto je instinkt uvek u pravu

Stvarno nije slučajno zašto počnete da volite određenu zemlju i pre nego što ste bili u njoj. Nazovimo to reinkarnacijom, karmom, istim energijama, spajanjima karaktera, kako god, ali "poklapanja" nas i određenih zemalja, kao da su pojedinci, postoji.
Tako ja (pored rodne Srbije, koja mi je "data" i koju, pored svega i svačega, neizmerno volim), volim najviše Veliku Britaniju i Francusku (mrtva trka), volim Njujork, imam u planu Egipat, koji me od detinjstva privlači...i...možda je moja top lista vrhunskih putovanja ispunjena, ali njoj se polako ali sigurno približava Japan.
Objasniću vam zašto kroz opis moje saradnje sa japanskom ambasadom pre, za vreme i posle intervjua sa Njegovom ekselencijom Tošiom Cunozakijem. Dakle, poslovnost, tačnost, prijateljska nastrojenost, preciznost, ozbiljnost, kultura, tradicija, poštovanje, gostoljubivost, perfektni profesionalizam. Sve. Sve mi se dopadalo tada, sve me je oduševilo i sve je tako suptilno i u isto vreme i snažno govorilo o toj predivnoj zemlji.
Nezaboravno iskustvo. Nezaboravno.
I zato ovaj post. Iz poštovanja. I podsećanja. I mene samu da podseti da nemam mnogo stvari inspirisanih Japanom, a trebalo bi. Moram to izmeniti. Imam štapiće za kosu, dva para, jedan sam samo jednom nosila. Imam jedan kimono-like odevni predmet. Na proleće ih, jednostavno, mora biti više. Kad procvetaju trešnje.
Ovo je taj odevni predmet
A definitivno moram nabaviti nešto u stilu Japana, naročito sam, tražeći slike za blog danas, postala ludo zaljubljena u mogućnost šivenja suknje sa prve ili druge slike. 














Ono što uskoro mogu da uradim je da čitam knjige povezane sa Japanom. Recimo, da se vratim Harukiju Murakamiju. Čitala sam jednu davno, možda tada nisam bila spremna za njenu ogoljenu jednostavnost, možda sada, posle svega, budem sasvim složna sa njim.

U pradavna vremena jedan čovek koga smatram prvim učiteljem života davao mi je knjige japanske haiku poezije. I danas pamtim jedan naslov, "Praznik salate" Mači Tavara (oduševljena sam bila njom!). I jednu antologiju, masivnu (mislim da je "Ne pali još svetiljku"). Masiv i tanane pesme, od nekoliko redova. Kaka vspoj. I "Zen priče" mi je davao. Prepisivala sam iz nje. Mogu im se vratiti!!!!

A mogu da pročitam i neku od ovih, sad me sve mami:
Memoari jedne gejše Artur Golden (kako je još nisam pročitala, ne znam)
Bušido, duša Japana Inazo Nitobe (knjiga o veštini)
Japanske bajke (bajke nije potrebno posebno predstavljati, a japanske nisam nikad čitala, čitala sam samo neke drevne kineske priče strave, i to sticajem okolnosti)
Japanska kutija Ivana Hadži-Popović (krimi roman, ali deluje zanimljivo)
Japanski vrtovi (knjiga o arhitekturi japanskih bašti, od onih ne većih od činije za povrće do onih prepunih kamenja)
Japanski mačevi (još jedna o veštinama)
Istorija Japana, prevod grupa autora (osnove)
Japan za početnike Dragan Milenković (zanimljiva studija, mnogo želim da je pročitam od kad se pojavila 2007.)
A Year in Japan Kate T. Williamson ("akvarelski" dnevnik)
Japanland, a Year in Search of Wa Karin Muller (još jedan intimni prikaz kroz dnevnik)

Srešćemo se, svakako, Japan i ja još mnogo puta. Ima razloga. Ima lepote. Ima spajanja.






5 comments:

  1. Kao i uvek, ima nešto posebno u tvojim postovima, sada je 2 sata noću, duša mi spava, kucam ti kada budem više pri sebi šta je to tačno :)
    A Murakami je apsolutno fenomenalan!

    ReplyDelete
  2. Ima nešto posebno u tom Japanu :) volela bih da odem ;) ni ja nisam pročitala Memoare jedne gejše, moram to da ispravim što pre :)

    ReplyDelete
  3. Cat, jedva čekam da mi kažeš šta je to!!!!

    Dragana, javi mi kakva je "Gejša" ako je pročitaš pre mene!

    ReplyDelete
  4. da to su te boje, podseća pomalo :)

    ReplyDelete