Follow by Email

Sunday, 4 December 2011

Ballerina

Spontano sinoć odoh na baletske tačke u Sava centru. Svetlana Zaharova i prijatelji. Ne mogu reći da sam poznavalac klasičnog baleta. Poznajem njegovu muziku, ali tehniku, varijante i na šta bi trebalo da obratim pažnju - ne. Najiskrenije, nisam ljubitelj "upakovanog" plesa sa pravilima, mnogo više volim relativno slobodan ples, moderniji. Doduše, klasičan balet poštujem, ali nisam zaljubljena u njega. Više bih volela da učestvujem u ritualnom indijanskom plesu. Igrala sam u folkloru. I on ima pravila. Ali, muzika je uvek živa. Moderni ples, već, mnogo volim. Zaista je moćan.
Poziv se desio neočekivano, od važne osobe, i odoh. Obukla sam crnu haljinu do kolena, idealan crni kaput, šal i kapu (crne) sa šljokicama i visoke crne čizme. Smatram da su velike i male šljokice bile dovoljne za "razbijanje" crnila (što kod mene i nije čest slučaj). Imala sam u kosi malu srebrnkastu šnalu sa maleckim štrasom i to je bilo to.
I bilo je sinoć. Lepo, zaista. Dosta elemenata modernog plesa, što nisam očekivala. Denis Antila, recimo, igra na muziku Ž.Brela. Publika je odmah življa. Zaharova je zaista ekspresivno igrala na muziku iz "Šindlerove liste". Moram, ipak, da primetim, kad bi me baletski eksperti pitali da kažem iskreno - u klasičnoj baletskoj umetnosti ima muzičkih delova koji su "opterećujući". Nekako, previše tužni. Na granici sa patetkom. I još su i dugi. Onda, meni bar, misli skreću, ne mogu da pratim pokret, premestim se nekuda. Tako je bilo i sinoć sa prvom tačkom, adađo u 2. činu "Labudovog jezera" (igrala Zaharova). Ili, Aconi i Rjabko igraju na treću Malerovu simfoniju. Nekako mi je ona "too much" za igru. Maler mi je misaon, da se prepustiš i odeš na ko zna koje nebo, biraš, da li je svetlo ili tamno, kako hoćeš. Maler mi je polje, polje zamišljanja, skoro meditacija. Dugačak mi je i pun dolina, previše za balet. No, to je samo moj utisak.
Čuvena smrt belog labuda je bila fantastična tačka. Dirljiva. (opet Zaharova).
Čudno je sve to. Mogu, recimo, da gledam menuet, koliko želite. Ples prepun pravila! Ali, muzika baroka, ona je glavni igrač! I ne smeta mi ništa. Mogu da gledam i plesove devetnaestog veka. Sve je tu elegantno, od kostima do naklona. Distancirano elegantno. Kao što rekoh, moderni ples obožavam. Spoj dve krajnosti - ja, kao i uvek. A klasičan balet? On je tu negde između, još uvek mu nisam našla mesto.
Ipak, važni aspekti klasičnog baleta ima mesta u mojim mislima - suptilnost i držanje. Sećam se epizode "Kockice" iz detinjstva i malih balerina koje igraju baš na muziku iz "Jezera". Slatko. Simpatično. Teško. Lepo. 
Nisam nikada htela da postanem balerina kao mnoge devojčice. Ali, težila sam lepom držanju vrata i ramena. Eleganciji pokreta. Stavu. Nežan i snažan stav u isto vreme. To je za mene "balerinski". Trudim se.

A baletanke...One su posebna priča. Nosila sam štikle, ranije. O, da. Sada možda jednom godišnje. Jednostavno, lepše i lakše se osećam bez njih. I obožavam svoju visinu. Ne bih je menjala ni za šta. Ne volim da budem ni niža ni višlja. I zato nosim baletanke!
Prvo su nastale prave baletanke, profesionalne
Žene su počele da igraju balet u sedamnaestom veku (ah, zaboravila sam i taj period igre, obožavam ga, obožavam, restauracijska muzika, Kralj Sunca, Versaj...ima pravila ali muzika je tako moja!). U to vreme su cipele za igračice imale štikle. Balerina iz sredine osamnaestog veka Mari Kamargo je prva uvela ravne baletanke. E, ako ne spadam u devojčice koje su sanjale da postanu balerine kad odrastu, definitivno spadam u devojčice koje u stomaku osećaju suptilnost satena pravih baletanki, njihovu krhkost, penušavost, puderastost, magiju...Možda zato i nosim cipele-baletanke, jer hoću da budem večna devojčica? Ne znam. Ipak su, mislim, drugi razlozi u pitanju, ali prihvatam bilo kakvu ocenu. I nosim ih i dalje.
Nastale su, naravno, od pravih baletskih cipela. Priznajem da nisam obraćala pažnju na njih u mom dugom periodu nošenja štikli. Ali, imala sam "učitelja". Ne na silu. Samo je svojim senzibilitetom govorio o njihovoj lepoti. Ulazila je polako u mene. I već dugo je tu.
Štile su već jednom izlazile iz mode, da znate. Kad ih je Marija Antoaneta poslednji put nosila na pogubljenju, nisu bile popularne dugo. U devetnaestom veku su se nosile ravne cipele (setimo se samo ampir stila i belih haljina sečenih ispod grudi). Onda su dolazile, ali je baletanke vratila Odri Hepbern. 
Pa, recimo da je njen stil možda bio presudan u mojim izborima. Pored Džeki O, of course.
I tako... baletanke...Već imam nove u planu, iako tek dolazi zima. Ponovo su crne i ponovo su lakovane. Šta ću. To je moja ljubav.
Dok ne stignu (tj. dok ih ne kupim) sinoćnje veče me vodi u dalju inspiraciju. Odeća inspirisana baletom. Zašto da ne?


Ovde je prva haljina predivna!

Ovde sam bez reči
Prva i treća - esencijalna ja

Pogledajte ove krojeve i boje! Krhost i snaga, kao što rekoh!
Dnevna, pastelna, satenska, devojačka, mlada, gradska izdanja. Divote.
A knjige?
Evo nekih.

"Careva balerina" Adrijen Šarp. Prisećanje prima balerine iz Sankt Peterburga. Baš zanimljivo, mogla bih da je čitam.
    Čuvena Ana Pavlova je napisala svoje memoare. " I dreamed I was a ballerina" Verovatno je uzbudljiva.
Postoji i biografija (jedna od mnogih) o njoj. "Dance of the Swan" Barbare Allman 

Vratiću se još malo na penušavosti. Stvarno sam sada opčinjena. Stavljam još slika i poručujem - punđa, baletanke i snažno-tanan stav. I uživati u životu!


2 comments:

  1. Predivan tekst,obozavam balet,ali skroz si u pravu za te njihove pateticne momente...Haljina sa druge slike je vec mesecima moj favorit,predivnaaaa ;)))

    ReplyDelete
  2. Bila sam iskrena...a malo ko će priznati da mu je nešto dosadno, uglavnom se o tome ćuti. A svi su bili oduševljeni na veselom, šmekerskom, bržem delu programa.

    ReplyDelete