Follow by Email

Monday, 29 August 2011

Zovem se Crvena


http://www.anaatanaskovic.rs/blog/zovem-se-crvena/
Ova priča ima nekoliko početaka. Recimo, slutnjiv dan. Ili, Orhan Pamuk. Ili, prijateljica mi pozajmljuje baš crvenu jelensku kožicu da obrišem svoje nove naočare sa debelim crvenim okvirom.
Da, slutnjiv dan. Takav je bio jutros. Onda odlučim da za grad obučem dosta crvenih detalja. To nije moj manir. Ni lakiranje noktiju na nogama nije moj manir, a još manje je “farbati” ih u crveno. Eto, i to sam počela, u ovim godinama. Svašta menjanja donesu.
Da, Orhan Pamuk. “Zovem se Crveno” u izdanju Geopoetike. Još kad Orhan nije ni bio tako čuven na ovim prostorima o njemu mi je pričao drug, tačnije o “Beloj tvrđavi”. Eto, ne pročitah. Jedna od onih knjiga koje stoje na virtuelnoj polici i čekaju red za čitanje. Ali sam zato “Crveno” pročitala čim je izašla. Da, bila je euforija oko te knjige, fama, priče su je pretekle i nisam odolela. I ne kajem se. Dobra je. Izuzetna. Oh, ta priča puna lepljivih boja, spora, mudra. Kasnije su počele da kolaju priče kako je prevod izuzetno loš i kako je delo zbog njega izgubilo mnogo. Onda, i drugi prevod “Zovem se Crvena”. Koji je bolji, da li neko zna? Da li neko može da popravi ako je suština izgubljena u prevodu? Ne znam. Meni se knjiga svidela i u prvom prevodu. Draga mi je i još zbog nečeg – baš zbog te euforije sa kojom je nastupila na naše tržište, jer se ispostavilo da je dobra. Sada imamo euforične nastupe knjiga iz inostranstva, ali sve češće su samo razbibrige. Pamuk nije razbibriga.
Slutnjiv dan.  I moji crveni detalji. Odlučila sam, danas se zovem Crvena. To je tako nesvojstveno meni. I sedela sam tako, ja, Crvena, na Trgu, u srcu Beograda, koje je često ludo i suludo.
Neko je besomučno i besno trubio u Kolarčevoj. Sparina. Žamori. Mene raduje crveno. Devojka u crvenoj bluzi kaže drugarici u prolazu “Apsolutno ništa ne osećam prema čoveku”,  glasno i uporno. Mačkaste naočare sa debelim crvenim okviro, tamnocrvena tašna-ruža i suknja sa svim nijansama, od bordo do bodre ružičaste. To je moj trenutak, ovde, sada, u ovom prastarom gradu koji živi na tankoj liniji spajanja starog i novog.
Odgovore ne znam sve. Znala sam, bar, kako se danas zovem.

Crvena1 300x225 Zovem se Crvena
Crvena2 300x225 Zovem se CrvenaCrvena3 300x225 Zovem se CrvenaCrvena4 300x225 Zovem se CrvenaCrvena5 e1314634362195 225x300 Zovem se CrvenaCrvena6 300x225 Zovem se Crvena

zovem se crveno Zovem se Crvena

Wednesday, 17 August 2011

Mirisni raj

U filmu "Dobili ste poštu" Tom Henks (ne volim da navodim imena likova, već glumaca, a i ne sećam se) piše Meg Rajan da je stigla jesen koja ga podseća na miris svezaka, knjiga i svih stvari koje se kupuju za novu školsku godinu (dobro, on to kraće sroči, ali ja želim da razradim). Dodaje još i nešto divno - da mu dođe da joj pokloni buket sveže zarezanih olovaka...Oh, kako je to divno! Kako je divno kad te neko razume, kad voli isto što i ti.
Oh, kako volim miris knjižara i knjižarskih stvari! Naravno, primaran je miris knjiga, pisaću i o tome, ali sada je ova tema goruća u mojim mislima. Ja, u stvari, celog života idem u školu. Od zabavišta, preko osnovne i srednje, fakulteta i posla. Za mene je prvi septembar pravi početak godine, bio i ostao. I sećam se...Pernice, omoti za knjige (u stvari, moja generacija ih je uvijala, pa svake godine izabereš šareni "masni" papir koji će biti "glavna zvezda" u uvijanju svega, a neki su uvijali sveske i knjige u tapete), velike ukoričene sveske, male ukoričene sveske (debele, finog papira), olovke svih vrsta...
Još uvek gajim tu tradiciju, i kao profesor. Svaka nova školska godina, novi notes, nova olovka. Mi profesori smo večita deca i zaljubljenici u sve što se tiče pisanja, šaranja i žvrljanja.
Ah, knjižarski raj...
Pa onda odlučuješ koja je sveska za koji predmet, pa stignu knjige za novi razred, pa ih gledaš unapred, sve ti se čini tako novo i lepo, sve slike i sve lekcije, pa napišeš svoje ime na sveske i knjige i uvijaš ih polako, polako...Negde na sredini mog školovanja su se pojavile i one, tada fensi, providne folije-zaštite za sveske i knjige. Posle, u srednjoj, sam lepila sličice i oblepljivala ih lepljivom trakom, pavila male modne editorijale na naslovnim stranama svezaka.
A nalepnice...Paziš da ih ravno staviš, pa oprezno pišeš svoje ime na sredini. Sada je to nespretno, ali tako drago!
Kad se setim, nije to ni bilo tako davno, bilo je mnogo više knjižara-kartolerija. "Savremena administracija" se nalazila u Knez Mihajlovoj, u Vasinoj...Posle je "zavladao" Office, ali i njih nešto nema...Vremena se menjaju. Sveske se kupuju u mega marketima. Ali, tamo se miris stvari za školu stapa sa neutralnim mirisom hale, nema onog zapljuskivanja kad uđeš, a sve miriše na nove olovke i sveske...
Imam u kraju jednu malecnu radnju tog tipa, tri čoveka stanu, okrenu se i već je gužva. Zove se "Kalipso". Ponekad zavidim onim ženama koje rade tamo. Uvek im svira lagana muzika i poznaju sveske, rokovnike, olovke i škrabalice "u prste". I mirisi... Eh.

Pa onda, omiljeni junaci na sveskama...Zna se koje su sveske dečačke, a koje za devojčice. Sara Kej na svesci, hej! Sad me obuzme milje kad se setim. I, priznajem, još uvek i kupujem. Pigna nature, firma koja je napravila malu "revoluciju" sa sveskama na kojima je lepo uslikano voće, ima novu kolekciju Holly Hobbie. E, moram kupiti jednu svesku iako joj još uvek ne znam svrhu. U stvari, znam. Potrebna mi je nova sveska za modne isečke iz novina.
Dođe mi da kao uljez lutam knjižarama u kojoj deca i roditelji nabavljaju stvari za novi razred, da učestvujem u velikom festivalu. Ali, gde su? U velikim knjižarskim lancima? U megamarketima? Hoću prostor kao što je bila "Savremena" u Knezu.
http://www.anaatanaskovic.rs/blog/mirisni-raj/

Wednesday, 10 August 2011

Šta nikad niste čitali?


Da se razumemo, ne govorim o književnom trešu. Niti sam a priori protiv svih njegovih izdanaka, niti sam snob koji uvek kaže "ja to ne čitam". Desilo mi se da pročitam i nešto od književnog treša, just for fun. Ali, to se zaboravi čim okreneš drugu stranu dana.
Govorim o dobrim knjigama koje, iz nekog razloga, nismo čitali. Opet, ne govorim o knjigama koje nismo stigli da pročitamo, a voleli bih. Govorim o knjigama koje nas, jednostavno, ne privlače i slaba je vajda da ćemo ih ikad pročitati. Ima i toga. Znate ono, kad prosto imate osećaj da se nešto neće uklopiti u vaš sistem (desilo mi se skoro da se utisak jedne čitateljke upravo poklopio sa mojim utiskom o nepročitanom domaćem bestseleru koji ima već, čini mi se, trinaest izdanja, i beše mi drago, da sam bila do detalja u pravu, a nisam ni stranicu otvorila, samo na osnovu autorkine tv emisije sam prokljuvila sve - stil, neverovatnu dozu patetike, već viđene scenarije). Da se zna, ne mislim da su knjige koje me ne privlače loše, eto, ne privlače me, i to mora nekad da se desi.
Za početak, Remark. Ne znam zašto, "pojava" tih knjiga mi je uvek bila dosadna, tako su "delovale" na mene. Remark je jednako dosada, tako je uvek bilo, i sada je. Nije me ni zanimalo o čemu su, dovoljan je bio utisak na koži - dosada. Sad, kad znam o čemu su, i nemam utisak da sam nešto propustila.
Markiz de Sad. Too much. Sećam se da sam počela da listam jednu knjigu. Prva strana, jedno, sledeća strana, isto - neki trud da se bude lud. Ne prija mi to. Više volim naizglednu običnost koja je, u stvari, luda. Te očigledne ludosti me ne oduševljavaju.
Alberto Moravija. Čak sam i pročitala "Rimljanku", jer je to bilo popularno, valjda, ali volela bih da nisam. Možda bih je sada drugačije doživela, čitala sam je kao tinejdžerka, možda, možda...Mislim da nikad neću saznati.
"Tihi Don". Gospode, hvala ti što naš profesor srpskog jezika i književnosti u srednjoj školi, g. Burzanović zvani Cvrle, nije tražio od nas da čitamo ovu knjigu. Jednostavno, profesor je ovu knjigu preskočio iz lektirnog niza. Zašto, nikad neću saznati. Sam naziv me odbija, tako je spor, ali ne u duhovnom, mirnom smislu, tihovanju, već u dosadnom smislu, gde pisac na milion stranica piše o jednoj stvari. Može biti da ovde zaista grešim, može biti, priznajem i grešku i krivicu, ali znam, ovu knjigu nikada neću čitati. (može biti da su korice starog, džepnog izdanja koje je oduvek bilo u našoj kući toliko ružno delovale na mene...može biti šta biti mora - nečitanje).
Ima ih još, verovatno, ne mogu da se setim sada (godine stižu). Bila sam iskrena, što je, izgleda, teško kad su u pitanju knjige. Mnogi više vole da se foliraju i kažu da su čitali nešto, ili bar da se hvale da bi čitali, nego da priznaju da ne bi čitali nešto što je opšteprihvaćeno kao dobro. Sve me ovo podseća na jednu sličnu, a opet drugačiju situaciju - roman "Changing Places" Dejvida Lodža, kad engleski profesor organizuje igru književne istine i ispostavi se da američki dekan nije čitao "Hamleta". Slično, ali različito. Nisam pisala o blamu, već o neprivlačnosti. Iskreno, kao i uvek.

Tuesday, 9 August 2011

Šta je Beograd?


U Beogradu često možete naići na znakove na samom putu. Često vas mogu sresti i ljudi koji pitaju za određenu ulicu ili zgradu, ima mnogo onih koji još uvek dolaze. Ponekad je i to pitanje znak.
Razmišljala sam ovih dana da li je jedno takvo pitanje, upućeno mi na Slaviji, zaista znak ili ne, možda preterujem, precenjujem se, u pitanju je znak u vezi osobe koja me trenutno književno zanima. I, u istom danu u kome sam se pitala, Beograd mi ponuti čak tri znaka, lepo su se nanizali jedan za drugim, u nadi da će mi konačno razbistriti nevericu.
Danas sam se našla na raskrsnici jako blizu tog prvog ponovljenog znaka i u dok sam se brzinski razmišljala da li da krenem ka njemu, suprotna ulica me je već zvala, jer na semaforu je sijala zelena boja, a u mom planiranom pravcu je sijala crvena.
Posle nekoliko koraka našla sam se ispred znaka- ploče (prethodno viđenu iz autobusa, tek sad, a sam Bog zna koliko sam puta za ovih devetnaest godina prošla tuda) na staroj zgradi u strogom centru. Ploča je totalno prašnjava, verovatno je postavljena pedesetih-šezdesetih godina, pomislila sam da organizacija više i ne postoji, ali sam morala da uđem u zgradu. Velika ulazna vrata su bila otvorena. E, sad, možda su bila otvorena jer se stan na prvom spratu renovira, čini mi se da će to biti neki poslovni prostor, pa radnici stalno ulaze i izlaze (to sam kasnije skontala), ali vrlo je verovatno da su stalno otvorena, često se to dešava u Beogradu, naročito na starim zgradama.
Uđem, popnem se uvodnim stepenicama zagledana u raskošnu tavanicu i naiđem na stepenište od kakvih mi uvek zastaje dah – krivo, uvijeno, sa gvozdenom ogradom i odmorištima. Željno krenem da ga fotografišem kad me prekinuše veseli glasovi dva muškarca da bi trebalo i njih da fotografišem. Popnem se do poslednjeg stana, u tim strogocentrovskim zgradama uvek vlada ležeran, opušten, dekadentan mir, a često se može naći ispred vrata i uredno složeno đubre, na koje isto naiđoh (časopisi i krem lampa u kartonskoj kutiji koja je odslužila svoje). Dok sam silazila, ona dva muškarca mi opet rekoše (sad su izlazili) da bi trebalo i njih da slikam, ja prihvatim i kažem sjajno, divno, hoću da vas uslikam kao deo atmosfere, napisaću blog o tome, a oni me ipak iskuliraše, valjda nisu očekivali da ću stvarno da pristanem na predlog . Krivo mi je što nemam njihovu sliku. Dok mi je tako bivalo krivo, dok sam išla za njima, zavirim odakle su izašli i vidim stančugu koja se renovira, oni rade tu.
Posle izađem na vrevu velike ulice, kupim pečeni kukuruz od uličnog prodavca koji sa drugarom priča o kirijama, isprva ne shvatavši zašto mi u kukuruz zabada čačkalicu (posle prvog zalogaja sam shvatila, kad sam kukuruz teškom mukom skidala jezikom sa zuba), odem da ga pojedem na mesto o kome bih volela da pišem, naliveno krvavom istorijom ovog grada, tik do ulice, a mrtvo mirno.
To je jedan od Beograda.
http://www.anaatanaskovic.rs/blog/sta-je-beograd/