Follow by Email

Sunday, 27 November 2011

38 -38 (36)- 38


Danas sam napunila 38 godina. Onoliko koliki mi je broj cipela (onaj čuveni, kog nikad nema). Nosim i konfekcijski broj 38, uglavnom. Mada, moj uski struk i stas često (i sve češće) "zahtevaju" i broj 36. Ali, generalno, jesam sasvim standardna, "normalna", klasična. Savršena. Što da ne? Baš po JUS-u.
Od 0, oo do 36 u američkom ruletu ima 38 polja. Ima 38 "preživelih" drama Vilijama Šekspira. U nordijskoj mitologiji ovaj broj predstavlja natprirodnu hrabrost. Većina legendarnih saga je podeljena u 38 poglavlja. U starom Egiptu je bio broj Anubisa, boga smrti i mumificiranja. Faraoni su se sahranjivali sa 38 statua-čuvara u obliku mačke., a sarkofag je bio ukrašavan sa 38 ankova.
Dakle, zaista sam na ruletu, novi krug. Sada je novi krug. I dalje bi trebalo da pišem, da stvaram poglavlja. Da imam natprirodnu hrabrost. Trebalo bi da krenem u novi ciklus koji je samo deo moje lične večnosti.
Dakle, da krenem...šta je, tu je...:)
p.s. ovo je ta čuvena sva šljokičasta, sa velikim krljuštima svetlećim kapa iz Praga, ali nije na slikama htela da okrije svoju svetlucavost :)

Saturday, 26 November 2011

Hajd parkovi

Znate za Hajd park u Londonu...Da li znate da Beograd ima svoj Hajd park? On je jedno od najlepših mesta u Beogradu! Obronak Senjaka, početak Dedinja, mir, lepota... Otmen, rafiniran, sa puno platana, uvek otkriješ nešto novo, često je samotan. Gospodstven je!!! 
Ime je dobio po ugledu na londonski Hyde Park, of course. On je jedan od najvećih parkova u centralnom Londonu. Kensignton Gardens su fizički deo njega, ali zvanično ne. Hajd park je ogroman, nepregledan. A tako lep, evropski. Nije stihijski ni malo, uređen je i sve se zna "zašto i kako", a opet, ležerno je životan, prirodan. U njemu caruje sloboda! O, da. Tu je čuveni Speaker's Corner. Englezi ne bi bili Englezi da nisu tako nešto smislili - mogućnost da zakažeš termin i dođeš i ispričaš šta god želiš, protiv koga želiš. Debate i diskusije su dozvoljene. Možete reći, recimo, ovo
Da se vratimo na naš. U njemu se šetao kralj Petar I Karađorđević, jer je njegova kuća u kojoj je provodio starost u blizini. Priznajem, dopada mi se što nije toliko popularan i posećen sada. Eksluzivan je. Za ljubitelje, sladokusce, uživaoce u gospodštini, onoj iskonskoj, nenametljivoj. Tu se radi o osetu.
Da li znate da u svetu postoji ukupno 30 Hajd parkova? Imaju ga Čikago, Lids, Ostin, Sidnej...Da li znate da je divno kad iz Hajd parka nastavite šetnju Senjakom...Suvoborskom ulicom, recimo. Senjak je čudo Beograda. Misteriozno, mirno, mutno srce u čijem središtu je dugo čuvani najvredniji kristal.

I, još dve stvari. Knjige, naravno. Postoje one koje imaju Hajd park u naslovu. Kao što sam i pretpostavljala, pripadaju žanru misterija. Šta se krije u Hajd parkovima? Istražite!

Mislim da je ovo neki ljubić
Druga stvar. Sloboda govora u Hajd parku u Londonu. Volela bih kada bi nas sve inspirisala. Mislim konkretno na "davanje" slobode da radi ko šta hoće, da obuče ko šta hoće. Desi se i meni, of course, da mi se ne svidi odevna kombinacija neke osobe. Ali, da trošim vreme na pronalaženje uzroka i komentarisanje? Rather not. Takva pojava ne utiče na mene. Utiče samo skladna obučenost. Hajde da se manje bavimo "modnim zločinima", a više lepotom oko nas. Neka, zaista, u dvadeset prvom veku, svako obuče baš ono što misli da mu je lepo. Bar sada nema uniformisanosti koja je bila zastupljena tokom istorije. Hajde da budemo pozitivni.



Sunday, 20 November 2011

Prag

Preneću vam tekst sa mog sajta iz "sekcije" Putovanja...Ali, ipak ovde ide mali predgovor. Nisam veliki ljubitelj velikog "skockavanja" na putovanjima, pogotovu što uvek mnogo šetam gradovima, do iscrpljenosti, tako da uvek biram nešto udobno, a naročito kad je zima, a ja na putovanju, onda moda ipak bude zapostavljena jer sam ja jedna princeza na zrnu graška, lako se prehladim, a prehlade u sastavu sa astmom meni teško padaju. Prevencija je onda uvek na snazi i ona, kao što rekoh, pobeđuje modu.
Pragom sam lutala u starom, ali nepromenjenom od tad zimskom mantilu kupljenom kod Kineza. Pošto sam nesrećnim slučajem uništila svoju Nike perjanu braon jaknu od pre nekoliko sezona, sada plačem za njom i u velikim zimama vraćam se ovoj kineskoj. Imam novu Adidas zimsku jaknu, crnu sa super modernim punjenjem (perje, paperje, peraja, šta li...?), ali te moderne tehnologije jednostavno meni ne obezbeđuju dovoljno toplote (ispobala je zimus u Budimpešti), naročito kada sam mnogo napolju.
Šarena torba sa nekih slika je pozajmljena za slikanje, nije baš skroz moj fazon, Oilily je, ali mislim da je u momentu dobro došla kao osveženje.
Na put sam krenula sa raznoraznim mislima i sa borbom sa tugama, ali ipak, kao što kažem u daljem tekstu, u svakom trenutku moramo naći radost i ponovo je sa mnom.
Što se šopinga tiče, nisam baš bila zainteresovana mnogo. I dalje sam pod utiskom nakita od stakla kog ima na svakom koraku ali koji nije očekivano kvalitetan. H&M me je oduševio kao i uvek, Promod razočarao (ne znam šta je sa ovom firmom van Francuske, tamo je mnogo bolja), C&A me je pozitivnije iznenadio, našla sam minđuše od srebra sa mojim znakom - vilinim konjicom (u njima ima i nekog čvrstog stakla), kupila sam kapu skroz prekrivenu velikim crnim šljokicama-škrgama...No, više sam htela da uživam u samom gradu i u tome sam uspela.
Staviću kao poslednju sliku haljine (loše je ispala u žurbi) koja mi je zapala za oko, ali je materijal bio katastrofa.

Evo teksta:

Ovo će biti jedna sasvim drugačija priča o  mom putovanju od svih ranijih, možda bez puno detalja, ne znam, videću kako me ruka vodi.
Prvo, priznajem, nisam ranije naročito razmišljala o Pragu. Drugo, priznajem i da sam rekla da nikada tamo neću otići. Da objasnim. Češka je u mojoj svesti bila misao o lepoj gospodštini i finom, kulturnom svetu, Prag glavni grad nekadašnje Bohemije, od detinjstva, ali me ništa nije dovelo do većeg istraživanja. Kasnije, sećam se, slušala sam jedno predavanje na Kolarcu o češkim dvorcima, tada mi je interesovanje bilo podignuto na jednu lestvicu, ali nije bilo zaljubljivanja. A ja zbog zaljubljivanja najviše putujem. Ja hoću da odem srcem i hoću da odem zato što imam lični razlog i povezanost. Kada sam bila u Parizu nisam znala šta će mi se kasnije otkriti, samo sam osetila lepotu koja je jedva stajala u celu mene. Kasnije sam saznala da sam tamo nekada živela. I da nije tako, i da ne postoji ništa, nije bitno to. Pariz ostaje grad u kome ima mnogo mog srca. Kad sam se vraćala iz Pariza, priznajem, rekla sam, opijena i prenešena, da više nigde neću ići osim tamo i da je bolje da idem na jedan dan u Pariz nego bilo gde drugde više dana. Priznajem, tada mi je glavni „reper“ bio upravo Prag, neko je u to vreme spominjao da je Prag mali Pariz (ne znam odakle mi to, negde sam čula, i ko je to smislio, pošto ta dva grada nemaju mnogo zajedničkog), a ja, vraćajući se iz pravog Pariza, nisam htela ni da čujem ni za kakve imitacije. I rekla sam – neću tamo nikad ići.
Kada sam prateći Mocartov život otišla u Beč i kada se u meni javila želja da prođem mnogim njegovim stopama, odlučila sam da idem i u Salcburg, ali to putovanje je otkazano. Ipak, to me je nagnalo da se setim još jedne Mocartove destinacije. Prag. Naime, rođen je u Salcburgu (nije ga nešto mnogo voleo), stvarao je u Beču (ni njega baš, pred kraj života je hteo da se odseli u London, ali je za života najveća priznanja stekao u Pragu. I setim se onda jedne drugarice i druženja sa njom, njena sestra je živela (možda i sada živi) u Pragu. Ona mi je davno pokazivala neke suvenire iz Praga, a mene su naročito zainteresovali oni vezani za Mocarta. Sećam se, slikala sam se sa jednim njenim kartončićem-suvenirom, šta li je, crno-belim, na kome su nacrtane barokne cipele i gore je pisalo „Mozart in Praha“. Da, Mocart u Pragu!
Volfgang Amadeus Mocart je imao poseban odnos sa Pragom. Prag je bio dobri grad koji ga je podržavao i razumeo dok je u rodnoj Austriji i u uštogljenom Beču doživljavao da bude žrtva negativne selekcije. Predanje kaže da je Mocart rekao „Meine Prager verstehen mich“ („Moji Pražani me razumeju“).
Mocartova opera „Figarova ženidba“ je producirana u Pragu (premijera je ipak bila u Beču). U Pragu je, međutim, doživela pravi uspeh kakav je zasluživala. Mocart je doputovao u Prag 1787. Tada je odsvirao simfoniju u D molu, označenu sa KV 504. Postoji knjiga „Mocart u Pragu“ koju, naravno, posedujem (kupljena mi je slučajno, polovna, mala, izmučena spolja, ali krcata duhom unutra). Mocart je kasnije uvek govorio da su ti dani bili najsrećniji u njegovom životu. Veliki uspeh u sasvim drugom gradu mu je doneo i narudžbinu još jedne opere, ovog puta „Don Đovanija“. Svetska premijera „Don Đovanija“ desila se iste godine, u Pragu u Estates pozorištu („Stavovske divadlou”). Prag do tada nije čuo takvu operu i bio je u ekstazi.
Postavlja se pitanje zašto nije ostao u Pragu (on nije voleo Beč i pred kraj života je konačno planirao da ga napusti, velika želja mu je bila da živi u Londonu). Posle uspeha „Don Đovanija“ imao je ponudu da ostane i napiše još jednu operu, ali ga je u Beč vratio njegov muzički standard i mogućnost da radi sa boljim pevačima, kao i zavisnost od aristokratije koja bi finansirala njegov dalji rad. Beč je, ipak, bio mnogo bogatiji grad. Moguće je i da se vratio jer je 1787 umro Gluk, a Mocart se nadao da će preuzeti njegovu poziciju na dvoru (na kraju ju je dobio, ali uz mnogo manju platu).
Dok je boravio u Pragu, bio je čest gost vile Bertramka. Vila je sada muzej posvećen Mocartu i njegovim nekadašnjim domaćinima – gospodinu i gđi Dušek. Bertramka je udaljena od centra, delimično je okružena parkom i stasitim drvećem. U osamnaestom veku je i zvanično bila van glavnih zidina grada, a i danas, iako pripada gradskom jezgru, zadržava svoj udaljeni mir. Gdin i gđa Dušek su voleli da okupljaju umetnike u svom domu i priređuju letnje koncerte. Vrlo je verovatno da je i Kazanova odsedao u njihovoj vili.
Mocart je bio u Pragu pet puta i uglavnom je boravio u Bertramki, prijao mu je njen mir. U muzeju se danas mogu videti predmeti koji nas podsećaju na Mocartove boravke u Pragu i instrumenti na kojima je možda svirao. Vila je očuvana i putnici se zaista osećaju kao da su kročili u neko drugo vreme
Dakle, kad budem otišla u Salcburg ispuniću sva tri Mocartova glavna mesta. Bila sam u Pragu. Eto. Rekoh sebi, pratiš Mocarta, mnogo ljudi je bilo tamo, ti ćeš ići na svoj sopstveni način, trebalo bi. I tu su bile peripetije. Htela, pa nije moglo na taj način. Htela, pa  se desila velika porodična tuga. No, odlazak se ipak desio. Poruka je glasila Život ide dalje. I otišla sam.
Jurila sam za Mocartom, naravno, prolazila njegovim putevima i puteljcima, kružila oko Estates pozorišta, penjala se uskim prolazima do vile Bertramka (išla sam metroom i do vile je duži put, ali uzbudljiviji, kroz šumarak i miran rezidencijalni kraj).
Mogu reći nešto o energiji Praga (a mislim da su naši unutrašnji doživljaji gradova najvažniji, oni su ogledali onog što vidi oko). Dopada mi se njegova tamna boja. Otvoreno je taman, ne krije to. Dopadljivo. Otmeno je to. To je njegova zadržana gotika (Prag je najočuvanija evropska prestonica). Dopada mi se njegova mističnost, ima je, veoma je hladna, ali mi i hladnoća prija. Možda je i osorna. Ne marim. Ne smeta mi. Šiljate kule dominiraju kao tamni duhovi podignutih ramena. Dopada mi se astronomski sat, jedinstven je, a ceo grad zaista nosi energiju prošlosti veoma jako, još uvek se prepričavaju pokušaji alhemičara koji su u zlatnoj ulici tražili načine da niz nju poteče zlato. Prag jeste alhemičarski grad, skriva svoje repove. Izdvojila bih i energiju Franca Kafke (postoji i njegov muzej). Njegovu misao shvatite kad odživite središnji komad života. Prerano je njegov „Proces“ nametati mladim osobama. Knjiga je genijalna, ali, kao što rekoh, potrebno je odživeti taj komad i osetiti proces na sopstvenoj koži.
Divno je štetati se Karlovim mostom (ne dopada mi se što imaju plan da zamene originalne crne statue sa mosta beličastim kopijama, oduzeće dostojanstvo crnilo gradu, a ono je njegova osobitost),  Hradčanima (gde je katedrala Sv.Vida), Starogradskim trgom i trgom Sv. Vaclava. Sa uzvišenja gde su Hradčani lepo se vidi grad sa 550 tornjeva. Zaista, Prag je grad tornjeva, tamnih kao gar, uzbuđujuće tamnih. Mnogi izlozi su puni kristala i čaša sa zlatastim vrhovima, koje izgledaju kao da smo ušli u kredence naših baka i mama, tj. u zastakljene delove kuhinjskih garnitura koje su prepune biranog kristala i brušenih, teških čaša.
Razočarana sam ponudom ranije čuvenog nakita od staklića i kristalčića – većina nije originalna već kineskog porekla.
No, glavni utisak ostaje – patina tamne mističnosti.
Mocart je u Pragu tragao za slušaocima koji ga razumeju i za srcima u koja je sipao svoju radost. Ja sam u Pragu tražila nit koja me može vratiti na sopstvenu radost. Jer, život ide dalje. Sve je nađeno. Čovek bi trebalo da se trudi da uvek bude radostan.
Pošto je Prag u mnogo čemu prekretnica u mojim putovanjima, posle njega ću napraviti poredak do sada posećenih gradova ( i zemalja) u mom srcu:
Pariz, Francuska
London, Kembridž, Engleska
Njujork
Atina, Grčka, Solun, Krf
Venecija, Verona
Istanbul
Budimpešta
Dubrovnik
Azurna obala
Prag
Rumunija, Jaši
Beč
Barselona, Figueras
Vašington
Rim
Filadelfija

Inače, kad smo već kod Praga, rekla bih da mi je probudio interesovanje za čitanje...Kafka se živi i preživljava, a postoje knjige koje su inspirisane Pragom:

Čini mi se da je ova knjiga simpatična, počinje razgovorom misteriozne žene i mladog književnika. Autor je Huan Hoze Miljas.
Ovde se mešaju Budimpešta i Prag, što je meni baš uzbudljivo. Autro Artur Filips.
Ovo mi se ne sviđa na prvi pogled. Neka NATO priča, odbija me odmah.


A ovu bih čitala "na neviđeno", jer je to Eko, moj omiljeni pisac. Kao i uvek kod Eka, ima izopačenih opata, nepredviđenih situacija, ubica, tajni itd. Čitala bih definitivno.

I, konačno ja...Na nekim slikama uopšte ne ličim na sebe (kao što je ova u radnji sa čašama, na njoj izgledam kao neka punačka verzija mene)...I previše sam umorna. Ali, rodiću se ponovo, još samo malo.