Follow by Email

Monday, 26 December 2011

Crveni lak

U drevnom Egiptu žene su bojile nokte da bi označile socijalni status. Radile su to crvenom nijansom na vrhu nokta. Kraljica Nefertiti je bojila svoje nokte u rubin crvenu boju, a Kleopatra u tamno crvenu. Žene nižeg staleža su mogle da boje nokte samo u blede boje.

Ovo nisam znala, priznajem, pre nego što sam krenula da pišem ovaj blog.
Ranije sam lakirala nokte u mnoge nijanse, pa i u crvenu (uglavnom je bila bordo). Bilo je tu i plave i šljokičastih nijansi. Mladost, ludost? Onda je došao period vladavine bezbojnog laka. Deset godina. Prošle godine sam nalakirala nokte u crveno zbog promocije prvog broja časopisa za koji pišem. Prošle godine u ovo vreme, baš tako.
I, ove godine sam opet sa crvenim noktima. To se "kuvalo" dugo. Počelo je letos sa noktima na stopalima. Klasika se godinama u meni bori sa ležernošću. Dama i devojčica. Obe sam, ali vremenom sve više naginjem dami.

Krajem devetnaestog veka nokti su se farbali mirišljavim crvenim uljima a polirali su se parčićima jelenske kože. Tada je suština više bila u sjajnom, ispoliranom efektu nego u boji. Kada je dvadesetih godina prošlog veka izmišljena farba za automobile, rođen je i lak za nokte. Istorija je mogla da počne.

Priznajem i da je meni u izuzetno mladim godinama (tinejdžerstvo, studiranje) crveni lak označavao ženu zrelih godina, nisam ga nosila (iako sam tada lakirala nokte). Mogla bih reći da imam i dalje takvo mišljenje. Voila, ja sada jesam žena u lepim godinama.
Priznajem i da je prvi nagoveštaj ljubavi ka totalnoj klasici bio jedan ženski lik iz filma "Deveta kapija". To je lik Liane Telfer koju glumi Lena Olin. Nisam, naravno, odmah prihvatila tu klasiku. Bila sam još uvek mlada. :) Nemam ništa protiv da se mlade devojke odluče za klasično oblačenje (uvek sam u fazonu neka nosi ko šta hoće), ali ne bih volela da sam devojaštvo provela u apsolutnoj klasici (strogi krojevi, svilene košulje, poslovni stil). Iživela sam je dobrano, bila najveća devojčica među devojkama. I sada sam to. I sada se u meni, kao što rekoh, mešaju devojčica i dama. Volim to.
No, jednog dana će doći vreme da postanem, bar vizuelno, samo dama. Moram da priznam da jedva čekam to vreme. I onda će proraditi sasvim položaj moje Venere u horoskopu koji tako davno nisam uopšte razumela. Razumela sam ga astrološki, ali nisam mogla da ga povežem sa mnom, tadašnjom. Venera u Jarcu. Klasika.
Ko zna, možda ovo crvenilo na mojim noktima zaživi zauvek. "Pokušava" već treći put.
Crveni lak me asocira na čistu klasiku. Četrdesete, pedsete...
Da li je i namenjen četrdesetim i pedesetim godinama života? Svakako. U trideset osmoj sam. Možda je vreme.

Za sada me privlači jarko crvena. Nosim ovih dana nijansu koju imam. Tek će, verovatno, početi da me opseda ludilo za nijansama. Ali, polako, vreme radi za mene.
Znam da ću se razmisliti nad Chanelovim lakom jer sam nagrabusila sa njihovim sjajem za usne prošle godine. Bio je totalno, totalno, totalno razočarenje (nije bio crven). Ni nekoliko minuta opstanka na usnama pre užasnog curenja.
Sve u svemu, ovo je slika današnjeg dana. Dva sata u autobusu 23 zbog štrajka policajaca. "Ruska zima" i Vivaldijeva "Zima" i ja. Pa gde stignemo.




Ne postoje romani o lakovima za nokte. Eto ideje za mene!

Friday, 23 December 2011

2011, delić

Ovo su neke slike...Ne mogu reći da one sasvim reprezentuju moje oblačenje, ali, slikala sam te situacije ove godine i...Here they are. Nisu profi, nisu sjajnog kvaliteta, ali moj blogić je umetničko-književno ušuškan, pa mogu da se gledaju i kao specifičnosti. :)
Ovo su proleće i leto...Ima boja ima ešarpi, ima svega...Ali u jesen i zimu ja se pretvaram u ljubitelja crne, crne, sive, sive i tako nekako. :)






Tuesday, 20 December 2011

Belo i belo

Da me je neko pitao pre nekoliko meseci šta je idealno obući za doček Nove godine rekla bih, naravno, crna haljina. Crno i ja, to je poznata stvar.
Međutim, od jutros razmišljam drugačije. Pao je prvi sneg. Doduše, još uvek minimalan, mljuzgav. Evo, već ga nema.
U stvari, proces je verovatno podsvesno počeo baš pre tih nekoliko meseci, kada sam kupila belu kapu i veliki beli šal. Nadam se da će se moja ideja dočeka koja je, u stvari, avantura u stilu knjige "Grad tajni" ostvariti. Za tu ideju je potrebno da budem toplo obučena i želela sam da imam baš bele detalje.
I onda jutros razmišljam...belo. Bela haljina za doček? A zašto da ne? One dame koje idu na neku svečanost, zašto da ne? Verujem da bi baš bile drugačije.
Početkom devetnaestog veka i u edvardijanskoj eri sinonim za eleganciju je bilo belo. Haljina, rukavice, sve. Znam, i meni samoj je ova ideja malo čudnjikava, ali zaista hrabra. Ja bih probala.










 Naravno, uz dobar kaput dodala bih i uočljive zimske detalje, dok ne dođem do mesta slavlja
Još bolje ako su kožne rukavice u jarkoj boji. Ispod njih - crveni lak (moja nova zanimacija). I crveni karmin na usnama (možda postane moja zanimacija, ko zna)

Od knjiga vezanih za Novu godinu preporučujem, verovali ili ne, slikovnicu. Kupite slikovnicu. Vratite se u detinjstvo. Praznici nam stižu. :)

Tuesday, 13 December 2011

Paloma Picasso

Detinjstvo sedamdesetih, najranija mladost osamdesetih...Ne bih da zvučim kao mnoge starije osobe kad krenu da hvale svoja vremena. Objektivno, bilo je tada čarobno. Ali, ja sam i generacija koja je u najboljim godinama kažnjena devedesetim.
No, nisam to htela da vam pičam, nikako.
Da počnem ponovo. Osamdesete. Časopisi osamdsesetih, čuvena "Ana", recimo. Jedna od obeležja svih tih strana je bila Paloma Pikaso. Reklame za njene parfeme, najviše. Pamtim ih kao da sam ih juče videla. Jarke boje. Jaka crvena i jaka plava. Paloma u klasičnim izdanjima, ali ipak neobično lepa. Spoj klasike i neobičnog. Ono što najviše volim.
Ovu sliku pamtim najviše. Paloma sama reklamira sebe i svoje proizvode. Genijalno, ona je bila jedna od prvih koja se toga dosetila - brendirati samu sebe.

 Oh, ta crvena koju ne volim baš nešto. Jednostavno, ne prija mi. Ali njoj tako dobro stoji. I cela kompozicija nije opterećena jako crvenom iako je ima podosta.

Paloma Pikaso je, naravno, ćerka čuvenog Pabla Pikasa. Dizajnerka parfema, modni i kozmetički znalac i business woman. Počela je kao dizajnerka kostima ali ju je mnogo interesovalo pravljenje nakita. Pravila je ogroman i upečatljiv nakit. Zbog toga ju je zapazio Iv Sen Loran, a u prvoj godini osamdesetih je počela da radi za Tiffany&Co. Veliki komadi nakita i upečatljiva crvena i dalje su ostali njen pečat. 
1984 je uplovila u parfemske vode i kreirala tada čuveni parfem "Paloma". Kutija je, naravno, bila u crvenoj boji sa malo krivudave crne. 
Onda je, čini mi se, nestala. Da, samo mi se čini, jer tokom spomenutih devedesetih nismo baš mnogo saznavali šta se dešava u svetu.
Čitam sada da je u dvehiljaditim okrenuta mirnijim bojama. Ne znam kako se sada "kotira" u svetu kozmetike, mode i parfema. Ali, sigurna sam da je njena legenda opstala. 
Opstala je asocijacija na snagu koju je slala eksponirajući sebe i dajući svoje misli publici. Ne volim baš sve iz osamdesetih. Ne volim prenaglašavanje, naročito one ogromne naramenice. Trebalo je da odraze žensku snagu koja kulja. Nosila sam ih, kao i svi, ali nikad više. Da, mogu reći za njih, nadam se nikad više.
I crvena i ja smo "u ratu". Juče sam, posle godinu dana, odlučila, ne znam čime izazvana da nalakiram nokte u crveno. Ipak ima nešto u toj crvenoj.

A Paloma Pikaso...Pogledajte tu snagu koja kulja iz pogleda, njoj nisu potrebne naramenice. E, to je prava snaga.


"Govorim tiho i nosim veliki nakit na sebi" možda bi rekla, možda je rekla. Ono što je stvarno rekla o nakitu je:
"Nakit nas ulepšava i čini da se osećamo sjajno, ali ako može da nas nasmeje, onda je još bolji".


Sunday, 4 December 2011

Ballerina

Spontano sinoć odoh na baletske tačke u Sava centru. Svetlana Zaharova i prijatelji. Ne mogu reći da sam poznavalac klasičnog baleta. Poznajem njegovu muziku, ali tehniku, varijante i na šta bi trebalo da obratim pažnju - ne. Najiskrenije, nisam ljubitelj "upakovanog" plesa sa pravilima, mnogo više volim relativno slobodan ples, moderniji. Doduše, klasičan balet poštujem, ali nisam zaljubljena u njega. Više bih volela da učestvujem u ritualnom indijanskom plesu. Igrala sam u folkloru. I on ima pravila. Ali, muzika je uvek živa. Moderni ples, već, mnogo volim. Zaista je moćan.
Poziv se desio neočekivano, od važne osobe, i odoh. Obukla sam crnu haljinu do kolena, idealan crni kaput, šal i kapu (crne) sa šljokicama i visoke crne čizme. Smatram da su velike i male šljokice bile dovoljne za "razbijanje" crnila (što kod mene i nije čest slučaj). Imala sam u kosi malu srebrnkastu šnalu sa maleckim štrasom i to je bilo to.
I bilo je sinoć. Lepo, zaista. Dosta elemenata modernog plesa, što nisam očekivala. Denis Antila, recimo, igra na muziku Ž.Brela. Publika je odmah življa. Zaharova je zaista ekspresivno igrala na muziku iz "Šindlerove liste". Moram, ipak, da primetim, kad bi me baletski eksperti pitali da kažem iskreno - u klasičnoj baletskoj umetnosti ima muzičkih delova koji su "opterećujući". Nekako, previše tužni. Na granici sa patetkom. I još su i dugi. Onda, meni bar, misli skreću, ne mogu da pratim pokret, premestim se nekuda. Tako je bilo i sinoć sa prvom tačkom, adađo u 2. činu "Labudovog jezera" (igrala Zaharova). Ili, Aconi i Rjabko igraju na treću Malerovu simfoniju. Nekako mi je ona "too much" za igru. Maler mi je misaon, da se prepustiš i odeš na ko zna koje nebo, biraš, da li je svetlo ili tamno, kako hoćeš. Maler mi je polje, polje zamišljanja, skoro meditacija. Dugačak mi je i pun dolina, previše za balet. No, to je samo moj utisak.
Čuvena smrt belog labuda je bila fantastična tačka. Dirljiva. (opet Zaharova).
Čudno je sve to. Mogu, recimo, da gledam menuet, koliko želite. Ples prepun pravila! Ali, muzika baroka, ona je glavni igrač! I ne smeta mi ništa. Mogu da gledam i plesove devetnaestog veka. Sve je tu elegantno, od kostima do naklona. Distancirano elegantno. Kao što rekoh, moderni ples obožavam. Spoj dve krajnosti - ja, kao i uvek. A klasičan balet? On je tu negde između, još uvek mu nisam našla mesto.
Ipak, važni aspekti klasičnog baleta ima mesta u mojim mislima - suptilnost i držanje. Sećam se epizode "Kockice" iz detinjstva i malih balerina koje igraju baš na muziku iz "Jezera". Slatko. Simpatično. Teško. Lepo. 
Nisam nikada htela da postanem balerina kao mnoge devojčice. Ali, težila sam lepom držanju vrata i ramena. Eleganciji pokreta. Stavu. Nežan i snažan stav u isto vreme. To je za mene "balerinski". Trudim se.

A baletanke...One su posebna priča. Nosila sam štikle, ranije. O, da. Sada možda jednom godišnje. Jednostavno, lepše i lakše se osećam bez njih. I obožavam svoju visinu. Ne bih je menjala ni za šta. Ne volim da budem ni niža ni višlja. I zato nosim baletanke!
Prvo su nastale prave baletanke, profesionalne
Žene su počele da igraju balet u sedamnaestom veku (ah, zaboravila sam i taj period igre, obožavam ga, obožavam, restauracijska muzika, Kralj Sunca, Versaj...ima pravila ali muzika je tako moja!). U to vreme su cipele za igračice imale štikle. Balerina iz sredine osamnaestog veka Mari Kamargo je prva uvela ravne baletanke. E, ako ne spadam u devojčice koje su sanjale da postanu balerine kad odrastu, definitivno spadam u devojčice koje u stomaku osećaju suptilnost satena pravih baletanki, njihovu krhkost, penušavost, puderastost, magiju...Možda zato i nosim cipele-baletanke, jer hoću da budem večna devojčica? Ne znam. Ipak su, mislim, drugi razlozi u pitanju, ali prihvatam bilo kakvu ocenu. I nosim ih i dalje.
Nastale su, naravno, od pravih baletskih cipela. Priznajem da nisam obraćala pažnju na njih u mom dugom periodu nošenja štikli. Ali, imala sam "učitelja". Ne na silu. Samo je svojim senzibilitetom govorio o njihovoj lepoti. Ulazila je polako u mene. I već dugo je tu.
Štile su već jednom izlazile iz mode, da znate. Kad ih je Marija Antoaneta poslednji put nosila na pogubljenju, nisu bile popularne dugo. U devetnaestom veku su se nosile ravne cipele (setimo se samo ampir stila i belih haljina sečenih ispod grudi). Onda su dolazile, ali je baletanke vratila Odri Hepbern. 
Pa, recimo da je njen stil možda bio presudan u mojim izborima. Pored Džeki O, of course.
I tako... baletanke...Već imam nove u planu, iako tek dolazi zima. Ponovo su crne i ponovo su lakovane. Šta ću. To je moja ljubav.
Dok ne stignu (tj. dok ih ne kupim) sinoćnje veče me vodi u dalju inspiraciju. Odeća inspirisana baletom. Zašto da ne?


Ovde je prva haljina predivna!

Ovde sam bez reči
Prva i treća - esencijalna ja

Pogledajte ove krojeve i boje! Krhost i snaga, kao što rekoh!
Dnevna, pastelna, satenska, devojačka, mlada, gradska izdanja. Divote.
A knjige?
Evo nekih.

"Careva balerina" Adrijen Šarp. Prisećanje prima balerine iz Sankt Peterburga. Baš zanimljivo, mogla bih da je čitam.
    Čuvena Ana Pavlova je napisala svoje memoare. " I dreamed I was a ballerina" Verovatno je uzbudljiva.
Postoji i biografija (jedna od mnogih) o njoj. "Dance of the Swan" Barbare Allman 

Vratiću se još malo na penušavosti. Stvarno sam sada opčinjena. Stavljam još slika i poručujem - punđa, baletanke i snažno-tanan stav. I uživati u životu!