Follow by Email

Sunday, 30 December 2012

Moja ovogodišnja jelka!

Priznajem da sam ukrala ideju sa neta. Sve je išlo slučajno i postepeno, kako to uvek biva. Čitam jutros Blic, kao i uvek, nedeljom, zbog dodatka o knjigama. U dodatku vidim ideju, proverim je na Guglu i realizacija je nastala odmah!
Srećna sam kao malo dete.

Saturday, 8 December 2012

Thursday, 29 November 2012

Listopadnost


Oh, kako je život lep! Bez obzira na sve. Tenutak moj, kad bih gledala racionalno, nije savršen. Ali, jeste, ipak. Ono što mogu da imam je da pevušim pesmu o Parizu dok se spremam da idem u pekaru, da uživam u jesenjem listopadnom drveću i da spontano kupim čokoladno mleko, ispijajući ga posle sve strepeći kad će kraj, uživajući u punoći ukusa.
Mogu da imam ono što uvek imam i što je stalno - sebe.

Friday, 23 November 2012

Thursday, 13 September 2012

Modni blog?


Za blogovanje sam čula odavno, ali za specifičnu vrstu, modno blogovanje na jednom ženskom forumu. Priznajem, euforija je uticala i na mene. Pogotovo što je, zaista, deo mog predstavljanja, moj slogan, uključivao (i dalje uključuje) i stilski momenat (dvoznačan je, odnosi se na književni stil ali bogme i na lični).
Jedno vreme sam i čitala tu temu, kad kad učestvovala, ali odavno ne.
A to se nekako poklopilo i sa mojim ređim pisanjem o modi.
Mislim, volim je ja i dalje. Pratim neke blogove, volim da vidim lepo i volim da čujem informacije. Danas sam nosila veliki svetlo crveni cvet zakačen za vrh čamac kragne obične Zara crne pamučne majice sa 3/4 rukavima i svi su primetili i svima se svidelo, moda je bitna (btw, ne podnosim kad se svaka prilika koristi da se pljuje Zara. Zara je najbolji srednji brend, ima bolje krojeve od mnogih, da ne govorim koliko se često zna iskoristiti kada se hvali C&A koji nemaju ni ljudski kroj ni normalan S broj za slične majice, ali da ne idem sad tako daleko).
O, da, moda mi je bitna i volim da uživam u njoj i volim da razmišljam o njoj. Ali ne volim više da čitam prepucavanja o blogovima. A i manje pišem o njoj. 
Ja sam pisac, prvenstveno. Bavim se književnošću. Ja sam više ja kada pišem o fenomenima, o simbolima, o knjigama. Očekujte mnogo manje mode ovde. Nadam se da volite sve ovo prethodno nabrojano.
Kada sam odlučila da se povučem sa učestvovanja pod forumskim nadimkom, desile su mi se lepe stvari vezane za moje ime i prezime. Recimo, pišem blogove za www.pozdravsuncu.com i za www.restart.rs. Pronađite me tamo, volela bih!
Ovde ću se truditi da pišem, kao što rekoh, pozitivno, bez kritike. Stvarno mi je dosta toga na netu, dosta sam se toga načitala i ne dopada mi se. Ima mnogo zajedljivosti, ljubomore, nerealnosti u komentarima o modnim blogovima. Ne želim takav svet.
Želim samo moj svet, stvoren u kutku, malom, ali mom, kao što je oduvek i bilo.

Ovo je moj novi tekst.
Nadam se da ćete ga pročitati na sajtu.
Kiss for everybody.




Saturday, 25 August 2012

Back to black

Nema ni jedne boje koja tako dobro može da poželi da leto ode i da prizove jesen.







Wednesday, 22 August 2012

Nove uggs

Ne zanimaju me nikakvi negativni komentari, ne čujem ih at all, od kad su se meni svidele, meni su super - praktične, tople, ma sve...Iznosala sam stare, boje kože i planiram da kupim nove. E, sad, da li da menjam boju? Ne znam na kraju koje će biti - iste, boje kože, sive ili crne. Original, naravno. Classic short. Onda kada nisam u svojoj elegantnoj fazi (ja sam spoj dve ličnosti - ležerne, urbane i strogo klasične), onda kada je tako hladno, onda kada hodam puno, ma...skoro svaki drugi dan zimi, obožavam ih!!!!)




Friday, 10 August 2012

Cipelica


Ova cipelica za lutke stoji pored trotoara u Kijevskoj ulici već dugo. Odavno sam je primetila i svaki put se zapitam - da li nekome tako izgubljena nedostaje? Nekoj devojčici, nekoj lutki? Verovatno ne, čim celog leta stoji u prljavštini i prašini.Eh. A tako je slatka i podseća me na detinjstvo i sve one lutke koje sam vukla sa sobom, presvlačila, šišala i ko zna šta sve ne.
Svojevremeno sam bila na seminaru o rodnoj ravnopravnosti gde se ne gleda baš blagonaklono što se devojčicama kupuju lutke da se igraju. Kao, trebalo bi svima kupovati sve - dečacima lutke a devojčicama automobile. Stvarno ne znam kako autor te ideje može da kaže tako nešto - pa sam pogled na ovu cipelicu me raspilavi skroz, sva sam pudingasta od pogleda na ovu malu cipelu od gume. Ne kažem da ne postoje devojčice koje vole da se igraju kamiončićima, ali ne kažem i da bi trebalo kupovati igračke na silu. Ja, na primer, ne bih bila srećna da su mi umesto lutaka kupovali automobilčiće ili prikolice.
Ah, koliko toplih sećanja i razdragane misterije donosi ova cipelica meni ovog leta! "Velike" žene vole nove cipele i već razmišljam kako bih volela da za ovu zimu nađem idealne crne lakovane čizme, ali zaboravljena cipelica pored puta ispunjava moju dušu - sećanjima, šećerom, osmehom.
Pa sam se pitala da li da je uzmem, operem i udomim, pa se sve mislim možda će ipak neko doći po nju. I tako letnji dani prolaze. U slatkoći. Nema ništa slađe od sećanja na to gumeno carstvo mašte. I opšte ne osećam da mi je bilo šta nametnuto činjenicom da sam se igrala lutkama. Normalno je da se devojčice igraju minijaturnim stvarima koje će kasnije u životu želeti/voleti/morati da rade (možda ne volim da kuvam jer nikada nisam imala malu plastičnu kuhinju?) Hoću da kažem da je sasvim normalno da devojčice šetaju lutke u malim kolicima jer je sasvim normalno da kasnije požele da šetaju prave bebe u pravim kolicima.
Ne osporavam odsustvo želje za tim kod nekih žena, ali sam srećna što ista kod mene postoji.
I što me oduševljava ova grgutava mala plava cipela pored puta. O, da, lutke najčešće gube cipele. Lako ispadnu.
Šta će biti sa ovom plavom cipelicom? Hoće li je neko pronaći? Bar neka patuljčica?

Wednesday, 1 August 2012

Svekolika lica pisca


Remedios Varo ”Harmony"
http://andreebelle.wordpress.com/tag/remedios-varo/


Kako je uvek sve povezano, odgledah danas jedan govor spisateljice Elizabet Gilbert koji se lepo uklapa u temu o kojoj razmišljam nekoliko dana.
Elem, naglasila je ona, govoreći o svoje dve hit knjige, da ne voli, nije joj jasna ili kako god već, tendencija nekih umetnika ili onih koji ka tom statusu teže koji kao da beže od koncepta čoveka-umetnika kao jake persone, one koja živi za svoju umetnost, svim plućima. To je slika sasvim suprotna od one romatnične (preterano romantične, rekla bih) gde umetnik umire, i metaforički i bukvalno, od jada i bede, od preteških izazova koju kreativnost sa sobom nosi. No way.
Dakako, umetnik umire i rađa se uvek kada stvara, proces ume da bude bolan, krvav, težak, pretežak, poništavajući, ali na kraju sam sebe izvučeš za kosu iz ponora i šta? Nastaviš da živiš! Još jače, smislenije i lepše, za svoju umetnost i za sve ostale.
Imala sam priliku da upoznam čoveka koji je sebe smatrao pesnikom, naglašavajući umor svoje duše, veličajući sebe kao nekog ko je preosetljiv. Kao, po njegovom poimanju pesništva, tamo negde u predgrađu predgrađa jednog američkog grada, pesnik mora očigledno biti distanciran, da izigrava ludilo i posebnost i da, tako, leluja. A pesme mu na nivou srednjoškolskog dopisivanja. Niskosrednja patetika. Nije nego.
Ponajmanje bi takav trebalo da bude pisac, onaj ko rečima ulazi u duše čitalaca! Jer, "mora" biti svaštar, svaki umetnik. I zašto da ne, dovoljno jak da i sam uživa u "posledicama" svojih reči. Ne govorim o samopohvalama ili sujeti. Govorim o nastavku. Kad uživaš u reakcijama ljudi, i dalje učiš, uživaš u svakoj, i lepoj i ružnoj, ali ih preživljavaš i u sebi skladištiš, kako
bi onda pisala drugačije, bolje. I am every woman, it's all in me.
Pisac mora biti glumac. Dok sastavlja šta će lik zagledati, opaziti i na osnovu toga nešto reći, on, naprosto, glumi, oživljava lik. U sebi, svojim mislima i duši, naravno, ali ne bi me čudilo da bismo videli mnoge grimase i performanse kada bismo snimali proces pisanja. Postaješ tada taj drugi i živiš kroz njegovu krv.
Pisac mora biti arhitekta. Dok organizuje svoje delo (prvenstveno mislim na roman) mora da vodi računa o strukturi, građenju, slaganju, šta je u kojoj sobi i u kom kvartu. To se naročito odnosi na romane koji su podeljeni u smislene celine.
Pisac mora biti muzičar. O, kako je suptilno i krhko to prenošenje melodije koju osećaš u sebi, ali ne možeš da je preneseš direktno, jer ne znaš note, već je potrebno da je pretvoriš u reči. Moraš i da znaš kada da staneš sa ritmom koji se ponavlja, da ne bi narušio harmoniju, a moraš i da znaš kada će neki ton da nadjača ostale.
Pisac mora biti slikar. Scenu koju vidi kako se odigrava kao na filmu pred svojim očima mora da dočara sa što više detalja i boja, vodenim ili zemljanim rečima, i tu je potrebno biti oprezan.
Pisac mora biti duhovnjak. Što više se oslanja na reči koje mu se daju kada zaćuti, za sada neobjašnjivim kanalima (verujem da su sve knjige već ispisane i da mi pisci, ako umemo da se priključimo na tok kreativne energije, možemo da pišemo i automatski, primajući rečenice u svoje biće). Što više sopstvene sujete odbaciš i zamke uma i prikloniš se taktici da reč koju tražiš sačekaš u tišini, ne vadeći je na silu iz znanja, to si bliži opštem duhu koji je oko nas.
A onda, kad sve iskonstruiše i kad se preda, bude od tih peripetija još jači. Ne utapa tugu. Raduje se!
p.s. tražeći odgovarajuće slike za ovaj post otkrih slikarku Remedios Varo i zaljubih se u njeno delo!
Ramedios Varo "Roulotte"
http://www.all-art.org/art_20th_century/varo2.html

Thursday, 26 July 2012

Paco Rabanne and life




Modni kreator Pako Raban (1934) je predviđao da će se tokom totalnog pomračenja sunca u avgustu 1999. godine ruska svemirska stanica Mir obrušiti na Pariz i uništiti ga. Neki su i bežali tada iz grada.
Proročanstvo se nije ispunilo.
Zašto počinjem post njegovom greškom? Želim da skrenem pažnju na zamerku i nastavim dalje, tj. počnem o onome što se može naučiti. Jedan od razloga.
Da li je najpopularniji parfem koji je Pako Raban stvorio  1 million? Ne znam. Ali znam da ga je nosio neko sa kim sam delila šetnju kroz ovolinijski život tri godine, do skoro. I od njega mnogo naučila.
http://www.parfem.ba/1-million
A šta možemo naučiti od samog kreatora lepote? (On zaista jeste jedan od Velikih, neko ko je radio za kuće Živenši, Dior, Balensiaga...Kad pomislim na njegovo ime u svetu mode prvo se setim haljina od metalnih parčića i oduševi me kreatorska vizija. Tu je bio zaista mag, stvarajući nešto što je u svoje doba bilo ideja, a sada sasvim nosiva, skoro svakodnevna stvar)
 
A šta možemo od samog kreatora lepote naučiti? Konkretno?
Njegovu knjigu o duhovnom putu "Putanja" pročitala sam pre deset godina i setila je se skoro, uzela svesku sa ispisanim citatima i čitala...(Ko to još radi, prepisuje citate, ima li takvih? I sama sam podlegla svemoćnoj mašineriji fajlova i foldera, ja, koja sam sate i sate provela, u pradavna vremena, prepisujući čitave odeljke iz knjiga u raznorazne rokovnike. Ima li takvih, u ovo doba kada olovku sve češće možete videti u svakakvim oblicima (jedan je prilično ukusan, sladoled na štapiću od vanile) i funkcijama osim one prvobitno osmišljene?))
Šta je još rečima Pako Raban rekao? Šta se meni tada, i sada, dopalo? Ono, naravno, u čemu sam svoja iskustva pronašla.
Nadam se da ćete se u nekim rečima pronaći i vi.
...Bio sam zaljubljen u vetar. Oluje su me očaravale. Tada bih krišom izlazio iz kuće, puštao bih da me šibaju iznenadne oluje, trčao bih po ledini, okrenut ka nebu, dok mi je vetar udahnjivao svoju moć. Žestina prirode me je opčinjavala, a kad bih sile pobesnele, to mi je, izgleda, udvostručavalo energiju.
Divno. Meni tako blisko, jer je opisao moje osećaje iz detinjstva. Avaj, jeste li primetili ova leta? Sve ređe ima kiša. A i kada ih ima, to nisu one prave oluje, kada se nebo mrči neko vreme, pa preti, pa onda vetar bude pomalo i zlokoban. A kad prođe nalet kiše, sve se razbistri i gaziš po toploj vodi. Ova afrička leta u kojima nam duše gore ne donose oluje, donose, sporadično, kišu, ali ona ima sve manje moći.
...To je apsolutna gordost licemera, koji traži neki znak Boga da bi verovao!
... Bog neće doći meni, nego ću se ja uzdignuti do Njega kad budem dovoljno snažan.
... Baka je, naime, tvrdila da se sve skrivene crte neke ličnosti na ovaj ili onaj način ogledavaju na njenom licu ili u njenom držanju. Vidljivi svet sadržao je poruku koja se nalazila ispod njegove površine.
... Polako sam shvatao da zadržavamo veličinu šake iz prethodnih života. Male šake su šake ljudi koji su u prošlosti mislili kao deca ili kao mladi, kojima je potrebno da imaju podršku na sentimentalnom planu ili da se njima dominira na seksualnom planu, dok velike šake ukazuju na zreliju, samostalniju osobu, koja je verovatno umrla u poodmaklijem dobu.
... Bog je stvorio svet iz želje. Sve je Jedno, Apsolutno, reka beskrajne i večne ljubavi nema svest o svojm postojanju. Da bi posmatralo sebe, treba da se rascepi.
Ovo je baš lepo rečeno, direktno iz spoznaje.
... A ako pustimo da budemo vođeni, možemo ubrzati svoju evoluciju.
Oh, da, i ovo je sasvim tačno, ali često veoma teško izvesti!
... Da bi se ta lira naštimovala, da bi se postiglo da njene žice trepere punim zvukom, treba umeti meditirati. To ne znači razmišljati o nekoj datoj temi, nego sve prebrisati, stvoriti mentalnu prazninu da bi se potpuno utonulo u sadašnjosti, više ništa ne želeti, više ništa ne čekati.
Oh, da, i ovo...Toliko puta pročitaš, znaš, i umom i telom znaš, ali ti bude drago kad vidiš da je neko drugi došao do istih saznanja, pa onda kreneš lakše da se "boriš" sa sobom da bi došao do ovakvog stanja. I bude ti drago da je još neko biće lutalo i lutalo, tražilo i tražilo, učilo i učilo. U ovom slučaju Pako Raban, modni velikan, ali, kao i svi mi, nekada početnik u životnoj šetnji.
Poslušajmo ga kad kaže ako se čovek otvori, sve postaje tako jednostavno.
Jednostavna je i ta mudrost, kao što i jednostavnost proizilazi iz njene praktične primene. A jednostavnost je najteže dostići. Ipak, tu smo da bismo joj težili.
   


Thursday, 12 July 2012

O značaju susreta



Jednom davno momak je planirao da piše esej na temu O značajnosti susreta. Mislim da ga je čak i napisao. Skoro u isto vreme sreo je moju tadašnju drugaricu i započeli su vezu. On je studirao teologiju, ona je tek ušla u kanski način vere, bili su idealni jedno drugom neko vreme. Ali, nije funkcionisalo, bez obzira na  sve. Ne znam šta je sada sa njim, ona je postala monahinja.
A susret im je bio lep. Naizgled slučajan, ali ništa nije slučajno.
Sve smo mi odavno stvorili oko sebe, željom uobličili. Ako i dalje strasno želimo i verujemo, desiće se. Kad tad. Onda, kad zaboravimo, pojavi se susret. Obično kad se najmanje nadamo, zato i liči da je sve slučajno.
Naravno, postoje i "namešteni" susreti. Kad neko nekog zna pa preporuči, organizuje. I to je dobro. Možda, čak, i bolje. Jer, reference oduvek bile bitne za bilo kakvu rabotu. Da ne govorim o prijateljstvu, saradnji, ljubavnom odnosu!
Mada, i te smo nameštene susrete sami izazvali. Željom, odlukom, otvorenošću.
Šta je bolje a šta je lepše?
Ne želim da polemišem, ali priznajem da su romantičniji, filmičniji, kako god, ovi naizgled slučajni susreti. Znate ono - prodoran pogled, uradiš nešto što nisi radio/la do tada, šašava situacija, možda čak i nezgodna u tom trenutku. Razgovor započet spontano. 
Šta je susret? Prolazak? Dolazak? Trenutak? Pamćenje? Povratak? Nagrada?
Kako se desi? Kako se smesti? Kada te tektonske ploče odluče da se spoje, nošene našim sopstvenim gorućim željama? Ko iscenira detalje? 
Ne znam. Znam samo da je divno slušati svoje početne utiske o ljudima. I ako su pozitivni, uploviti u njih. Znam samo da je bitno ući kroz vrata koja se otvaraju a iza koji možemo da nazremo svetlost. To uvek stomak zna, kad oči vide.

"Susret dve ličnosti je poput kontakta dva hemijska elementa, ako postoji reakcija, oba se transformišu", rekao je Jung.
Sasvim tačno. Ako je susret pravi, posle dubokog pogleda, osmeha, male nesigurnosti i velike hrabrosti nastaje spajanje, mešanje (prijateljsko, poslovno, ljubavno) i neminovno promene u bićima koja su se srela. A od njih se živi.
"Ljubav na prvi pogled je samo realizacija maštanja koje nas je proganjalo; to je susret sa licem, figurom ili izrazom koji smo već videli i kome smo se divili sto puta u prošlosti" (slobodan prevod) dodao je i Vilijam Hazlit. 
Sasvim tačno, takođe. Slike koje nam dolaze su slike koje smo stvarali od ranije. Susret je i kraj i početak. Kraj maštanja, početak bajke. Kako god da se završi, značajni susreti su uvek naša bajka. Od tih ljudi učimo, zbog tih ljudi se menjamo. Svako ko je ukoračio u naš život ima zauvek mesta u njemu. To su bliski susreti. Prve vrste.
U NLO terminologiji bliski susret prve vrste je najmanje značajan (neko je video leteći objekat na nebu, recimo), a bliski susret teće vrste je druženje sa vanzemaljcima.

Kako god da definišemo ( mislim da se oni značajniji susreti moraju rangirati kao prvi, ali dobro, sad), najvažnija je nada.
U ime budućih životnih susreta. 
Samo da im kažem - I believe.







Fotografije
2.A meeting in the woods, Jill Hudson, oil on canvas http://jillhudsonart.wordpress.com/landscape/

Sunday, 17 June 2012

Umetnik zna ko je

Pravi umetnik zna ko je, koliko vredi, šta želi, kuda ide. Ako je dobar, zna da je dobar, prvo on. A sasvim suprotno od toga, većina očekuje od umetnika da bude ubog, da ne gleda na svoje delo sa obasjane pozornice. Svakako, ni ja lično ne podnosim patetična preterivanja i lošu umetnost koja se samoreklamira do besvesti, sasvim uverena da je ona ta. Ali, onaj ko zna da stvori veliko delo, zna i da procenjuje ostala. Ali prvo svoje. Onda, prirodno, zna ko je. Ne može lagati. Surova je to procena, ali ako prođe lični test, onda je prava. Ne volim lažne skromnosti.
Pa i kasirka u Maksiju zna ko je. Zna da bude nadrndana kad joj pružiš hiljadu dinara jer je mrzi da vraća sitan novac. Ko si ti da joj daješ tako krupnu novčanicu rano izjutra? Ona je glavna, ona je kasirka, i nadrndana je, ma koliko brkata i grozna bila. U takvom svetu, gde su samosvesni i pogrešni, ali guraju li guraju svoje, od umetnika se očekuje da budu sve skromniji.
Priznajem da sam svoj stav povodom samosvesti  u umetnosti i reklamiranju iste promenila u, sada već davnom, trenu kada sam posetila muzej Salvadora Dalija u njegovoj rodnoj Španiji. Sve se preokrenulo!
On je bio sasvim javan, a bio je pravi. I spoj je bio genijalan.
http://www.danilokis.rs/sr/projekti/359-salvador-dali-izloba.html

Danas sam, podstaknuta tv emisijom o njegovom životu počela da razmišljam o odevnim predmetima kojih, nesumnjivo ima mnogo, koji su inspirisanji njegovim delom. Sada želim silno neki sličan i pitam se kako u muzeju nisam obratila pažnju. Znam odgovor. Tada sam još uvek bila u pozitivnom šoku, svet mi se menjao pred očima, ja nisam bila ja, a opet sam bila tako silno ja, nisam došla do prizemnijeg, plastičnijeg sveta uopšte.

Diane von Fürstenberg je uradila kampanju inspirisanu Dalijevim slikama za svoju kolekciju proleće/leto 2012.
http://herblog.com

I sam umetnik je zalazio u sferu mode, na sebi svojstven način.
Recimo, haljinu Džulijena Mekdonalda
http://www.catwalkqueen.tv/2008/12/julien_macdonald_dali_project_catwalk.html

Ili nešto očiglednije, zašto da ne? 
Lanvin Jewery jesen 2012
http://zoccao.blogspot.com/2012/03/lanvin-jewelry-fall-2012-womenswear.html

Ili, skroz očigledno, zašto, zašto da ne?

Noseći njegovu energiju na sebi uvek bismo znali ko smo - umetnci, stvaraoci sopstvenih života.



Saturday, 16 June 2012

Japan-Jadran

U mom, kruševačkom, moravskom kraju za letnju laganu obuću koja se nosi između prstiju postoji naziv jadranke. Kad dođoh u Beograd, čuh vladajući naziv japanke, bio mi je čudan jedno vreme, ali sam ga prihvatila. Jeste logičniji (Japanese sandals), u neku ruku. Da li je naziv jadranke neka čudna varijacija na temu japanke ili je to samo jezička slučajnost? Ne znam, ali ću vam reći nešto - zahvalne su za nošenje. Lake, ravne, letnje sasvim, a ipak elegantnije od nekih plastičnih papuča. Ima i lepih papuča, ne sporim, i sama imam jedne sa sijajućim delovima. 
A japanke...Možete se igrati sa njima baš, baš, baš. Ne razumem nošenje istih na čarape, stvarno, koliko god da se trudim, ali i ne osporavam. Nije mi ni lepo ni praktično (bez obzira što postoje toe socks (koje su mi, same po sebi, odvratne).

Da se vratimo na igru...(ne biram editorijale i modne slike već baš ulične, viđene, praktične, kakve su i japanke).
Kameron Diaz


Džesika Alba

Viktorija Bekam
Dženifer Eniston

Blejk Lajvli
Inače, zanimljivo je proučavati nazive za ovu obuću u raznim zemljama...U Brazilu se zovu havajske papuče, ili samo havajke, u Grčkoj sajonare, u Poljskoj japonki, a u Rusiji i Ukrajini vijetnamke. Englezi i Amerikanci ih zovu flip flops. Šašavo, jedinstveno, ludo i praktično.
Kao klik klak.

Sunday, 3 June 2012

Ivon Jafali

Volim Studio B, uglavnom su mi svi voditelji dragi (postoji jedan koji mi je krajnje antipatičan, spiker zadužen za sportske vesti). Samo njihov jutarnji program gledam. Svojevremeno je u njemu radila Ivon Jafali. Sećam se da je Lara Marinković u City magazinu komentarisala kada je Ivon otišla iz jutarnjeg i dobila svoju emisiju da je to pravedno. Svakako. Zanimljiva mi je bila opaska da  je imala utisak kako Ivon zna sto godina (srele se jednom, ali Ivon je to zaboravila, a Lara je, kao što sam i ja, hodajući ulicom (doduše, čekajući na vizu u američkoj ambasadi), pomislila kako joj je Ivon blisko biće, poznanica, prijateljica)). Zaista je trebalo da pređe u noćni program, ne zato što nije bila dobra već zato što je tu još bolja. "Još uvek budni sa Ivon" je apsolutno njen teren.

Ivon Jafali je karakteristična. Spontana. Originalna. Nepretenciozna. Ona je ono što jeste, a jeste drugačija. Ne po svaku cenu drugačija, već po svoju cenu. Moja generacija. Rođena 1974. Moj ljubljeni novembar i njegovi poslednji dani me samo za mesec dana razdvajaju od te sledeće, '74.
Kako je primetila moja prijateljica, Ivon često koristi reč "drugojačije" što i nije baš simpatično. Pa i nije, nešto mi se ne dopada ta varijanta. Takođe stalno upotrebljava i reč "promišljati" za koju smatram da je ono kao "in", "moderna", "urbana", "seminarska". Meni se to lično ne dopada.
Međutim, dopada mi se mnogo, mnogo toga!
http://www.hellomagazin.rs/tag/ivon-jafali/
Ivon Jafali je modna ikona. Ne znam zašto se često zaboravi kada se o toj "instituciji" na našim prostorima govori. Za svaku pohvalu je njena podrška domaćim dizajnerima.
http://www.pulsonline.rs/puls-poznatih/10797/ivon-jafali-cekam-decka-iz-amerike
Ono što mi se kod Ivon najviše dopada je njena iskrenost. Ima iskreni žar i ljubav prema kulturnim dešavanjima u ovom gradu, još uvek ni za mrvicu potrošenu energiju kada su novinarstvo i posao u pitanju . Ona stvarno voli ovaj grad! Ima energije za sve nas. Odavno me ne privlači noćno bivstvovanje, kad se završi njena emisija ja sam već u krevetu, ali volim što ima nekog ko prati, ide, đuska, luduje, daje mi izveštaj i prenosi telom i očima kako je bilo. Iako nisam u nekim fazonima, opet mi je drago da o njima čujem. 
I, Ivon jeste urbana, ali nije napadna. Ivon jeste gradski lik, ali nije nadmena i isfolirana. Ona je prava.
http://www.nadlanu.com/pocetna/zabava/foto-albumi/Svi-na-jednom-mestu-Fashion-Week.g-1675607.143.html



Ivon Jafali je smela, pametna, nosi duh osamdesetih i dobrih vremena sa sobom, ali uspešno prilagođena sadašnjem trenutku. Pronalazim sada da je rođena u februaru, dakle, samo tri meseca nas dele, i još mnogo toga, sasvim različit temperament je ona, ali tako, ipak, poznata, ona koja priseća i podseća, ali ona koja živi, sada i ovde.  
http://arhiva2.gloria.rs/Article.aspx?ArticleID=340


Sviđaju mi se njene lude frizure. Dah Afrike. Sviđa mi se njen kultni korak ulicama grada Beograda.

http://www.hellomagazin.rs/prekookeanska-ljubav-ivon-jafali-kaze-da-cesto-odlazi-u-ameriku-zbog-decka-sa-kojim-je-vec-dve-godine-u-vezi/