Follow by Email

Saturday, 21 January 2012

Ne nosim sat!


Ne nosim sat godinama. Od kad su se pojavili mobilni telefoni. Ranije jesam i činilo mi se da ne mogu bez njega. Mislim da sam ih nosila još u osnovnoj. Sećam se jednog iz srednje, ogromnog, sa nacrtanim plavim automobilom. Tada je bilo fensi nositi ogromne satove (ali nisu bili nabudženi, već pljosnati, a široki) i jedno vreme je obavezno bilo da se sat nosi obrnuto, na pulsu, a da na nadlanici bude zakopčavanje. Dugo sam čuvala sam brojčanik, ne znam gde je sada, mogla bi se od njega napraviti zanimljiva ogrlica! Baš mi je žao. Izgubio se u vremenu! Sat se izgubio u vremenu!
Vreme...kad smo već kod njega, zašto je meni tako dobro došlo nenošenje sata? Verujte mi da sam se promenila. Ja sam, inače, control freak i učenik na putu opuštanja, nekontrolisanja, ona koja uči da ne mora sve na vreme ili pre vremena. Zato mi je fenomenalno što ne nosim podsetnik o vremenu direktno na ruci. Ovako, kad baš moram, vadim mobilni iz tašne, pa pogledam. Sa satom na rukama, stalno cupkam, čekam, proveravam. Nije mi potrebno više to.

Naravno, respect za sve one koji ga i dalje nose. Čak sam letos na jedan dan nosila pozajmljeni muški veliki sat. Lepo mi stoji, stvarno. I sliku sam stavila ovde. Onako, urbano, mladalački. Sviđa mi se, pogotovo što sat nije nabudžen, a jeste veliki. Iskreno, ne dopada mi se mnogo ova uniseks moda u kojoj su ženski satovi kao što su nekad bili muški. Lepo izgledaju na drugoj ženi, ali mislim da ih ja ne bih nosila iako bi mi lepo sajali. 
Kad bih baš nosila sat, nosila bih one damske, male, kao što je nosila generacija moje majke, sa tankom kožom. To je satić, fini, sada baš out, ali meni bi bio sasvim in. Običan crni ili braon kaišić od obične kože (ne metal ili nešto drugo) i satić. Ovako nekako, mada mi je i ovo nabudženo u odnosu na projektovanu sliku

Nije ni to prava slika, sat bi trebalo da bude još manji, neupadljiviji, ne mogu da nađem sliku!
Ali ne, hvala. Ne želim stalno da znam koliko je sati! Ionako sam bombardovana informacijama gde stignem, vrište sa svih mogućih ekrana. Želim da pitam koliko je sati, da hodam gradom dok ne naiđem na neki sat pa tek onda vidim, želim da ne znam...Ne kasnim ja nikada, pogledam u sat uvek pre nego što krenem (rekoh, ja sam control freak), ali ne želim, kao pre, da se opterećujem i dok putujem, pa koliko je sad, koliko je sad sati?
Care, care, koliko je sati? Da li ste igrali tu igru kad ste bili mali? Ne znam, želim da u nekim trenucima ne znam!

S druge strane, možda bih nosila sat na otvaranje, na lancu. Valjda ga ne bih stalno otvarala. To mi je ultra šik, i retro i šik u isto vreme.

U stvari, ono što bih stvarno nosila i to odmah su oni mali satovi koji vise na grudima, kao što se nosilo u edvardijanskoj eri.
Ovako
Gde bih to mogla da nabavim?
Inače, sviđa mi se i nova moda u kojoj se na moderan način spajaju lažni biseri i stari satovi sa lancem. Mislila sam da napravim jednu takvu od sata koji mi je zavetovao otac, ali mi je to još uvek teško. Morala bih da promenim staklo jer je napuklo, ali nemam za to srca.
Videću.
Dotle, uživam u svojoj slobodi. Na mom pulsu se šepure samo narukvice. Sat ne.

4 comments:

  1. predivan tekst :)
    ja nazalost bez sata ne mogu.. nosim ga od osnovne skole i nekako volim da ga nosim, a opet mi i dodje koristan (mrzim ljude koji na ispitima zapitkuju "a koliko jos do kraja")

    ovi satici za na ogrlicu su mi predivni, bas kao sto je napisano - retro, a shik :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Za neizdržive situacije "koliko još do..?" ja sada koristim mobilni. :)
      Hvala ti na komplimentu za tekst. :)

      Delete
  2. Jao, ista situacija, ne nosim sat od kada postoje mobilni, prosto nemam tu naviku nošenja sata, ali mi se sviđaju više muški od onim ženskim malih pa još sa nekim cirkonima, i lepi su mi ti kao ogrlice :)

    ReplyDelete