Follow by Email

Friday, 13 April 2012

Bonton, part one

Iskrena da budem, neki oblici mog ponašanja su "pozitivni atavizmi" iz, možda, prethodnih života. Ne znam odakle sam ih spontano znala u okruženju koje je bilo šarenoliko. Ili sam još kao mala ubirala poruke koje su dolazile sa televizije. Ne znam. Znam samo da jesam bila drugačija, prefinjenija. 
Ipak, bilo je potrebno i učiti. Viljuška i nož se ostavljaju paralelno u tanjiru kada se obed završi! Znam da je to pravilo i poštujem ga, ali mi je bilo uvek logično da to bude upravo suprotno!
Iskrena da budem, iako su mi neka uzdržana ponašanja u strukturi ličnosti, urođena, nasleđena, kako god, u poslednje vreme mi se ponekad pričini da bi život bio možda i srećniji bez njih. Čak sam svojevremeno, saznavši da, recimo, u domorodačkim plemenima ne znaju za zločine počinjene zbog seksualnih frustracija jer nemaju stroga pravila o oblačenju, ponašanju, rekla da je bonton opasan po zdravlje!
Da li bi ljudi bili srećniji da nisu izmišljena ponekad tako kruta pravila ponašanja? 
Ne znam. Znam da neke stvari prosto ne mogu da uradim jer su neviđeno proste. Priroda mi ne dozvoljava. Ne mogu da bacim ni najmanji papir na ulicu. Ne želim da pričam punim ustima. Nikada ne pitam ljude intimna i škakljiva, direktna pitanja. Ako ikada zakasnim, u gradu je neka vanredna situacija koju ne mogu da kontrolišem. Ne govorim glasno, prirodno sam tiha, skrajnuta. 
E, sad, da li je preko potrebno ostaviti pribor za jelo paralelno? Da li je neophodno ljuštiti bananu uzduž malim nožem, pa je seći na kolutove koji se viljuškom prenose ustima? Da li je pravilno da se posvete na knjigama ne pišu bez dopuštenja i pitanja? (ne mogu to da zamislim, ja prosto budem tužna kad mi neko ne napiše posvetu i ne volim da "molim" za nju) 
Neka pravila su, prosto, zanemarena jer se promenilo doba. Odelo za čaj je popodnevno, kaže pravilo, a žene dolaze u šeširu. Da li neko još uvek pravi čajanke u periodu od 16 do 18h? Da li još neko nosi velike šešire?
Da li je još uvek nepristojno nositi šešir (za osobe koje ga i dalje vole) u zatvorenoj prostoriji? Ovo pravilo se menjalo. Kada je, do dvadesetog veka, šešir bio neizostavni deo izgleda, nije se skidao. Šezdesetih godina dvadesetog veka se savetovalo da se šešir može i skinuti.
Da li još neko nosi šešire? Imam jedan zimski, damski, u stilu ludih dvadesetih, on je u sjedinjenju sa kaputom tako da ga skidam kad god i kaput. Letnji šešir nosim do plaže, a na njoj mi često posluži kao štit za celo lice. 
Letos sam često išla samo na sunčanje na Adu. Sa velikim slamenim šeširom. Primetila sam i da sam bila jedina koja je sa njim na glavi šetala Banovim brdom. Celog leta ne videh nikog sa šeširom van plaže. 
Prvi bonton potiče iz Kine, star je oko 2000 godina, ispisan je na drvenim pločama iz vremena dinastije Han. Sama reč bonton potče iz francuskog jezika (oni su doveli bonton do dekadencije u osamnaestom veku) i znači "dobar ton".
Da li je dobar ton iz prošlosti primenjljiv i sada? Uglavnom jeste, ali postoje i primeri gde se tako rado odstupilo od njega, na zadovoljstvo svih.
Kad je moda u pitanju, ono što je primerno i primereno je, naravno, bilo pod uticajem opšte slike. Na Kritu pre 30 vekova žene su nosile takav dekolte da su im se videle u potpunosti grudi. I danas neke dame ne odstupaju od tog pravila, ali se ono ipak smatra krajnje nepristojnim. 
A šta bi rekla gorespomenuta domorodačka plemena? Za njih je otkrivanje grudi sasvim normalna pojava i nikakva sramota. Da li 
je pronalazak stida uvod u zamke življenja? Čini mi se čak i da mnoga uzdržavanja dovode do neželjenih bolesti.
Setimo se samo viktorijanaca. Iako nisu pretekli versajska osamnaestovekovna pravila etikete u ludosti i besmislenosti, ipak su ih "pobedili" u rigidnosti. Koliko to utiče na spontanost i proslavu života?
Kao i prilikom odlučivanja za ili protiv, ja sam uvek podeljena na dve ličnosti. Jedna je za druga sasvim protiv. Ipak, ponašam se uglavnom u stilu "za".
Da li je pristojno nositi kratke suknje i haljine? Iznosila sam ih u sopstvenim dvadesetim, ne pitajući ništa. 
Do koje godine bi žena trebalo da nosi miniće? Ne nosim ih više, ne pitajući nikog ništa. Prosto, ne prijaju mi iako bi mi sada još bolje stajali.
Da li bi trebalo osuđivati ženu u četrdesetim koja ih i dalje nosi? Ne. Svakome je široko polje. Duboko u svojoj intimi meni to može da izgleda neskladno, ali svako je tvorac sopstvenog bontona. Ili nije? Tu se kosim sa opštim. Volim da primenjujem ono što smatram da je u skladu sa mojim osećanjima, ali ne osuđujem one koji/koje to ne rade.
Ne komentarišem "modne zločine" niti utičem na bilo koga. Neka nosi ko šta hoće. 


U sledećoj priči analiziraću i dalje najviše segment mode, sa mišljenjem o posebnim navedenim pravilima.

Izvori
Tekst
Milijana Zorić i Milosav Salatić Bonton
Fotografije
http://www.squidoo.com/1920sfashions



3 comments:

  1. Iskreno, retko kada izdvojim vreme da na netu procitam duze tekstove. Ovaj mi je drzao paznju.
    Super tekst. :)

    ReplyDelete
  2. Fenomenalan mi je ovaj tekst, i malo ću samo da se odmaknem od mode i da kažem da je moje mišljenje da ljudi sve manje i manje znaju o lepom ponašanju, nažalost.

    ReplyDelete