Follow by Email

Tuesday, 3 April 2012

Drugačiji pogled na putovanja

Ovaj intervju je trebalo da izađe u novom broju "VipTrip"-a, ali, pošto je časopis reformisan i objavljen je moj intervju sa ambasadorom Tunisa, dodeljujem mu ovo svečano mesto.
Inače, razmišljala sam posle intervjua sa svojom prijateljicom (a bio je izazov intervjuisati osobu koju dobro poznaješ) i shvatila da smo slične. Mnogo sam putovala, ali uvek sa određenim ciljem, prethodno volevši. Mislim, ranije sam istraživala, volela, čitala, saznavala, slušala i žudela za mnogim mestima na kojima sam bila, uvek je postojao konkretan razlog, skoro uvek povod. Mislim da ću ubuduće samo tako putovati.


Evo intervjua:


Sofija Ćuk di Garofani je dama iz visokih aristokratskih krugova. Poznata je kao umetnica, humanista i ugledni profesor pariske akademije primenjenih umetnosti u Parizu, odsek tapiserija. Rođena je u Sjenici. Već četrdeset godina živi na jednom od poseda plemićke porodice di Garofani u Marn la Valeu, nadomak Pariza. Zamak je okružen zelenilom i cvećem i nalazi se pored reke Marne koja je desna pritoka Sene. Ta plemićka porodica datira iz 1382. godine. Zdanje Di Garofanijevih, Mezon du Metr, deo je dvorskog kompleksa čuvene markize Madam de Pompadur. Rodni grad je napustila odmah posle osnovne škole.
Gospođa di Garofani je u Čačku završila gimnaziju i želela je da studira spoljnu trgovinu u Beogradu. Za za prijemni ispit bilo potrebno znanje dva svetska jezika te je otišla u Italiju da uči italijanski. Tamo joj se desio fatalni susret sa čuvenim arhitektom Mišelom di Garofanijem, za koga se ubrzo i udala. U Parizu je stvorila svoj dom, rodila troje dece i nastavila školovanje (francuski jezik na Sorboni i tapiseriju na Primenjenoj akademiji). Život u Parizu joj je, između ostalih, doneo i prijateljstva sa Simon de Bovoar, Šarlom de Golom i Fransoa Miteranom.
Sofija di Garofani je značajna umetnica koja je izlagala tapiserije svuda po svetu. Poznata je njena tapiserija “Grbavica kao Gernika”, koja je omaž Pikasu, a takođe i ciklus tapiserija posvećen Jeleni Anžujskoj. Njenda dela se nalaze u muzejima i privatnim kolekcijama u Srbiji, Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji, Kanadi, SAD, Hrvatskoj, Grčkoj, Australiji, Nemačkoj, Maroku i mnogim drugim zemljama.
Proglašena za ženu dijaspore poslednje decenije XX veka. Reči Minje Bojanića su izvanredno opisale duh naše umetnice: “Ispod šriokog oboda šešira podseća na pokrenti praznik. I čini se kao nenadana gošća iz neke susedne galaksije”.
Prisećajući se događaja koji su joj obeležili život, Sofija di Garofani kaže:
-          Otišla sam u Italiju sa osamnaest godina zbog učenja italijanskog jezika jer sam želela da studiram  spoljnu trgovinu u Beogradu. Presudno putovanje koje je bilo namenjeno studijama a pretvorilo se u jedan susret posle koga sam odabrala gospodina sa kojim sam najdivnije osetila da mogu da imam porod.  Otišla sam u Milano kod jedne porodice koju je moja mama poznavala i sa njima sam otišla na jezero Garda (italijanski Lago di Garda), a porodica di Garofani ima posed tamo i gospodin di Garofani je u isto vreme došao na letovanje. Gospodin mi je odmah ponudio brak što me u tom trenutku nije zanimalo. Međutim, vrativši se u Beograd i videvši situaciju ipak je moja ezoterija bila presudna i osetila sam da su ovi prostori isuviše su uzani za mene.
Jezero Garda je najveće jezero u Italji. Leži u podnožju Alpa na oko pola puta između Venecije i Milana. Ono je modnensko letovalište i veoma dobro posećena turistička destinacija, sa velikim brojem eksluzivnih hotela. Gospođa di Garofani, sećajući se čarobnog susreta na jezeru, dodaje:

-          To je bitno, putovati sve dalje i dalje ali na tim putovanjima takođe stvarati, otkrivati i kao što se kaže – putovanja su najbolji način za samoobrazovanje ljudima koji znaju to divno da kanališu.
Iz Beograda je, ubrzo, otišla u Pariz i odlučila da prihvati bračnu ponudu.
-          Šest  meseci nakon povratka u Beograd shvatila sam da je ipak moja predisponirana destinacija Pariz. Naš ponovni susret je krunisan venčanjem u Parizu gde sam se potom ostvarila u ulozi majke. Rodila sam troje dece i posle nastavila gde sam stala sa studijama, upisala francuski na Sorboni i uporedu Primenjenu akademiju, odsek tekstil da nastavim svoj put i porodični atavizam, nasleđe Nemanjića i moje majke.
Vizura putovanja Sofije di Garofani je veoma zanimljiva:
-          Interesantno je da ja nikada nisam maštala niti sam imala potrebu za putovanjima jer samim tim što dimenzija koju nosi stvaralac je, pikasovski rečeno, “ja ne tražim, ja nalazim”. Ljudi ne bi trebalo da gube energiju istražujući i maštajući o putovanjima nego samo da dozvole da im se putevi otvore. To je najbolja destinacija i tu je pravac gde će doživeti ono što im je predodređeno. Moj Pariz je bio moj put.
O putovanjima dodaje:
-          Mislim da u današnje vreme u putovanjima ima veliki uticaj snobizma. Neki putuju iz tih pobuda. Ono što je tužno što se na ovim prostorima ne zna da je snobizam skraćenica od francuskog “sans noblesse”, što znači “bez plemenitog”.
O Francuskoj se može pričati naširoko i zato je teško i opisati i izdvojiti bilo koju specifičnost:
-          Cela Francuska, a posebno Pariz je svetski centar. Francuska je zemlja dvoraca i velmoža tako da je teško izdvojiti nešto najzanimljvije. Ni mojih četrdeset godina u Parizu nije bilo dovoljno da kompletno upijem njegovu lepotu i čari. Nema mesta koje nije interesantno, bilo da su to dvorci Loare ili Dordonja, da ne govorim o ostalim mestima. Naravno, moja preporuka je svima koji žele da uživaju u lepotama koje nisu naše je da prvo upoznaju svoju otadžbinu koja ima neverovatne čari jer je sa takvim bogatstvom osvajanje drugih destinacija još lepše.
Gospođa di Garofani je često putovala na studijska putovanja. U Egipat je putovala zbog koptske tapiserije, a bila je zbog tekstila i tkanja na Kritu, u Raveni, u oblastima stare Vizantije, u Kapadokiji.  
-          Interesantno je i, na prvi pogled, neverovatno da su sva moja putovanja studijska. Nisam išla na turistička putovanja. Na studijska putovanja sam išla na sve kontinente i ona su za mene bila izuzetno fascinantna. Međutim, ono što me je najviše impresioniralo i gde sam doživela najviše emocija je bila Australija. Australija se možda doživljava kao obična zemlja, a ona je fascinantna, naročito je meni bio značajan susret sa Aboridžinima. Upoznala sam ih preko prijatelja slikara koji su mi omogućili da boravim sa njima, da slušam njihovu muziku na perkusionim instrumentima i da uđem u tajnu njihovog pointilizma. U njihovim božanstvenim očima sam osetila bogatstvo koje su oni zadržali i nadam se da će ga sada reinkarnirati i da će oni dobiti ono što zaslužuju na svojoj teriroriji.
Na pitanje da li je u aboridžinskoj umetnosti našla sličnosti sa našom narodnom tradicijom gospođa di Garofani odgovara potvrdno:
-          Naravno. Svuda u izvornom slikarstvu postoji jedan kod, tj. svaki potez je simbolika koja ima poruku.
O Aboridžinima govori sa puno ljubavi i dodaje:
-          Nažalost oni su u rezervatima na neki način. Vratila sam se iz Australije sa tužnim osećanjem da im je još uvek zabranjeno da koriste privlegije koje su Englezi koji su tamo otišli na izdržavanje kazne kasnije za sebe stvorili.
Australijski predeli su gospođi di Garofani ostavili značajan trag u sećanjima i osećanjima:
-          Apsolutno su fascinantni. Unutrašnjost Australije je fascinacija i prirode i svega onoga što je još netaknuto. Posebni su njihova crvena zemlja, zalasci sunca. Meni je to bilo značajno jer ono što me najvše oduševljava na putovanjima je uvek vezano za prirodu.
Zanimljivo je čuti šta čuvena umetnica smatra misterioznim mestima:
n  Svako podneblje ima svoja misteriozna mesta. Počevši od mog zavičaja, Pešterske visoravni pa sve do Australije, Meksika, zaostavštine Inka i Maja do Kanade ima mesta gde još nije stigla “civilizacija” i koje je priroda uspela da sačuva. U svari ja ta mesta ne bih nazvala misterijom već fascinacijom. To su izazovi i tajne koje treba otkrivati, što je, mislim, najvažnije za bilo koje putovanje. Privilegija je jednog bića je da bude u kontaktu sa prirodom i, preko nje, sa kosmosom.
Gde god da smo, zavičaj je veoma bitan:
-          Svako biće koje uspe da zadrži zavičaj u sebi i da na neki način sačuva svoj identitet je nešto najsnažnije. To je najvažnije što nosi u sebi. Njegov dalji život i odlasci i putovanja su samo aditivi koji čine životni pejzaž.
Zamak u kome Sofija Ćuk di Garofani živi već četrdestet godina je istorijska znamenitost:
-          To je dom i kulturni spomenik Francuske koji je pripadao dvorcu Luja XIV koji ga je dao na uživanje svojoj kurtizani madam Pompadur. To je kraljevska kuća u stilu renesansnog baroka, kraja XVII veka. Njegova istorija simboliše moju povezanost sa njim jer sam došla sa prostora srednjovekovne Srbije. Moje nasleđe Nemanjića mi je podarilo sposobnost da mogu da bitišem u jednom takvom prostoru. Samim tim što je zamak kulturni spomenik Francuske je vrlo značajan za njenu kulturu, i velika je privilegija je boraviti u njemu. Veoma je značajno što sam uspela da na svoj porod prenesem da se duh porodičnog doma i dalje nastavlja. To je životno putovanje, život kroz potomke.
Francuzi i njihova kultura su čuveni odvajkada:
-          Svako ko je iole informisan zna da je Francuska uvek u svemu bila avangarda, počevši od najtananijeg a to su nepca i najdelikatnijeg – hrane pa sve do visoke mode i slikarstva i nije čudo što je Francuska svim stvaraocima ovog sveta veliki izazov i što mnogi žele da borave u Parizu.
Francuska i Srbija su povezane životom i duhovnošću Jelene Anžujske, koja je inspirisala umetnicu:
-          Moja prevanja na Visokoj nacionalnoj pariskoj školi su na temu tekstil kroz civilizaciju i mitologiju. Putovanja su obrazovanje. U mom bagažu sam ponela i ono što je na našim prostorima bilo meni veoma značajno – kulturu i istoriju srednjeg veka. Raška umetnička škola je u to doba bila preteča venecijanskoj renesansi i sa takvim bogatstvom sam se uputila u svet. Put koji sam prešla da bih došla do Francuske me je asocirao na put Jelene Anžujske u moj zavičaj.
Pored studijskih putovanja Sofija di Garofani je imala i predavanja i izložbe na svim kontinentima:
-          Predavala sam i izlagala u mnogim metropolama ove planete. Izdvojila bih Njujork koji je danas interesantan za umetnike. Njujork nije Amerika. On je planetaran i pripada svima. Njegova velika prednost je što tamo svako može da nađe sebe. Ako nešto znate i ako stvarno dokažete da znate, onda ste tamo prihvaćeni.
Na pitanje da li čezne za nekom destinacijom gospođa di Garofani kategorički odgovara, ali i savetuje:
-          Ne. Sve sam već konzumirala. Oni pred kojima se sada otvaraju putevi trebalo bi da ih što više iskoriste. Ja se sada najbolje osećam u moja dva doma – pariskom i sjeničkom.





No comments:

Post a Comment