Follow by Email

Tuesday, 3 April 2012

Isidora Sekulić


Prva žena akademik i prvi pofesionalni pisac
Isidora Sekulić, najobrazovanija i najumnija Srpkinja svog vremena, bila je prvi profesionalni pisac u Srbiji. Bila je prva žena akademik u Srba, primljena u Kraljevsku srpsku akademiju nauka kao dopisni član 1939., a kao redovni 1950. Nazivali su je „prvom Evropljankom srpske kulture“ , ali i „apostolom samoće“. Rođena je 16. februara 1877. u banatskom selu Mošorinu. Školovala se u Somboru (Učiteljska škola) i u Budimpešti (Viši Pedagogijum, odsek matematike i fizike), a doktorirala je u Berlinu. (na temu iz filozofije). Pisanje joj je bilo najvažnije u životu, „slično religiji“, kako je govorila. Pisala je romane, eseje, putopise, ispovednu prozu (Saputnici, Pisma iz Norveške, Đakon Bogorodičine crkve, Hronika palanačkog groblja, Zapisi...). Njen život su obeležile dve tragedije koje su se desile iste, 1900. godine. U aprilu joj je, na Uskrs, umro otac, a u julu i brat Dimitrije, student prava u Gracu. Obojica su bili sahranjeni na zemunskom pravoslavnom groblju koje je, dalje, obeležilo i samu Isidoru jer je na njemu provodila mnogo vremena. Kasnije, gde god da je putovala, a putovala je mnogo, nikada nije za Uskrs bila van zemlje, već na zemunskom groblju. Dok je boravila u Srbiji, živela je povučeno, udubljena u svet knjiga i svoje kontemplacije, sama, bez porodice. Bila je udata, ali to je kratko potrajalo. Bila je bolešljiva, ali to je nije sprečilo da putuje. Komšije, poznanici i celokupna javnost u Srbiji su je opisivali i doživljavali kao hladnu i nedostupnu osobu jer se ponašala osobito, kao monahinja, govorili su. Provela je 35 godina kao prosvetni radnik, kao nastavnik više devojačke škole u Pančevu, Više ženske škole u Šapcu i Druge ženske gimnazije u Beogradu ( u njoj je radila do penzionisanja 1931. kada su joj školske obaveze dosadile).  Kao jedan od najvažnijih kosmopolita u Srbiji, Isidora Sekulić je bila i prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije i osnivač Pen kluba. Umrla je 5. aprila 1958. u Beogradu. Sahranjena je skromno i tiho, na Topčiderskom groblju. Želela je da je sahrane po običajima predaka, uvijenu samo u beli čaršav, bez pompe, govora i venaca.

Nagon za putovanjima kojem se ne može odoleti
Isidora Sekulić je bila pisac, profesor, prevodilac, ali svetski putnik. O putovanjima je, u eseju Putovanje je problem egzistencije, napisala: „Otići, to je mahnita nostalgija u čoveku, urođen nagon kojem se jedva odoleva. Daljina vuče, vijugava putanja vuče, more vuče, planina usisava. Vuče ono što volimo, vuče ono čega se bojimo. Deca rano slute putovanje: beže od kuće, od škole, beže „u svet“. Zreo čovek hteo bi da je večeras makar za mikron drugde i dalje, nekim iskustvom osveženiji, potencijalniji no što je bio jutros. Malo je čoveku, usedelački mu je, reći: da je od majke i oca rođen. „Otkud si ti?“ – pita u jednom romanu neko nikoga. – Došao sam iz ovoga jutra. – A ti? – pita drugoga. Ja sam počeo onda kad je prepukao prvi atom – kosmogonijci nas uče: kad se raspao prvi atom počelo je nestajanje sveta, krenula sva kretanja i tada, i zato, krenuo i veliki problem prostora i vremena. Putovanje je nagon divan i problem opasan. Ne putuje se da se razdrma dosada, ni ubije vreme, nego da se, između bezbroj pitanja, nadnese čovek, zaviri u zagonetku, u tešku iluziju vremena.“ (...)
Putovala je mnogo, najviše je želela da proučava kulturu i umetnost drugih naroda na njihovoj, njoj do tada nepoznatoj, teritoriji. Bila je u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj, Skandinaviji, Rusiji, Africi, Maloj Aziji. U Maroko je putovala ugljarskim brodom, „kako putuju siromašni ljudi kao što sam ja“, opisivala je. Putovanja su još više osnažila njen kosmopolitski duh, te se zalagala za priznavanje i razumevanje drugačijih kulturnih vrednosti. Takvi su stavovi u ondašnjoj Srbiji nailazili i na oprečna mišljenja i neshvatanja, naročito zato što sredina u kojoj je obitavala nije mogla, a možda nije ni htela, da prizna i prepozna njenu književnu vrednost. Ipak, ni kritike i neslaganja nisu promenili Isidorino mišljenje, dok je bila živa bila je ono što jeste, verna svojim principima i kosmopolitskim pogledima na svet. Isidora je, naime, bila žena ispred svog vremena i ona koja može da gleda u daljinu a da ne zaboravi na postojbinu. Govorila je francuski, engleski, nemački, ruski, italijanski, norveški, grčki i latinski jezik.
O putovanjima je napisala i ove reči: „Ja sam išla u Carigrad još kad mi je bilo devet godina. Bila sam u Francuskoj, Nemačkoj, išla sam u Englesku, Skandinaviju. Rusiju slabo poznajem, bila sam u Moskvi, Petrogradu, i još nekim gradovima. Zakučila sam i malo severne Afrike, bila sam u Alžiru, Maroku; tamo sam putovala ugljarskim brodom. Tako putuju siromašni ljudi kao što sam ja. Na brodu kojim se prevozi ugalj ima i nekoliko kabina za siromašne putnike. Tu se jede zajedno sa mornarima, ono što oni za sebe kuvaju. Bila sam i u Maloj Aziji, u Brusi i u još nekoliko mesta. Za svako putovanje sam se dugo i brižljivo spremala. Moj otac Danilo bio je mnogo obrazovan čovek. Radio je u magistratu u Zemunu; on me je upućivao. Kad sam trebala da idem u Italiju, on mi je rekao da moram godinu dana pre toga da učim, jer ću se tamo susresti sa dvadeset vekova. I da mi nije dovoljno što znam italijanski. Ja sam učila ne jednu nego dve godine: šta sam god našla čitala sam, učila sam književnost, umetnost, geografiju, istoriju. Tako sam o Italiji više znala od kustosa što su me vodili. I za Norvešku sam se spremala, samo manje nego za Italiju, jer o Norveškoj ima manje da se uči. Tamo može da se putuje sa znanjem engleskog i nemačkog. Ali sam ja, kao i svi ljudi koji znaju više jezika, posle tri dana čitala novine, a posle tri meseca romane na norveškom». Sa putovanja je uglavnom donosila knjige i časopise na stranim jezicima, kao i mnoge razglednice katedrala, ili muzejske razglednice sa reprodukcijama umetničkih dela“.
Jedno od njenih prvih putovanja bilo joj je i sudbonosno jer je na njemu upoznala Poljaka dr Emila Stremickog. On je bio lekar, emigrant iz Varšave. Posle kratkog poznanstva Isidora se udala za njega u Kristijaniji (bivši naziv za Oslo) u Norveškoj, ali i tu je tuga umešala svoje prste. Emil je iznenada preminuo ubrzo posle sklapanja braka, u vozu od Osla do Berlina. O njemu se malo zna jer je Isidora odbijala da priča i o ljubavi i o tragediji, ljubomorno čuvajući sve u sebi. Zbog toga su je još više obeležavali i govorili da je hladna i nedostupna.
Međutim, Isidora duboko u sebi nije bila takva. U njoj je boravila velika strast, pritajena, samo njena, živa kada je u istraživanju, u druženju sa intelektualcima, sa njoj sličnim dušama. Ivana Hadži Popović je o Isidori napisala: „ U Londonu je drugovala sa Virdžinijom Vulf i posećivala njena predavanja o seksualnom vaspitanju, u Parizu sa Anais Nin. U Parizu se upoznala i s Bergsonom i njegovim čuvenim esejom o duši, koja može da se objasni jedino kroz telo i kroz sećanje. Ta Isidora je bila mnogo ženstvenija osoba od one na koju su nas navili svi njeni tumači od Skrelića do danas“.
Isidora je boravila u Londonu jer je tamo radila u našem poslanstvu. Mnogo je volela i Poljsku. Napisala je esej O Poljskoj misliti duši je drago. Često je razmišljala o povezanosti kulture Srba i drugih naroda. Pisala je o Poljskoj naciji kao hrabroj, ali napaćenoj, sa tragičnom istorijom. Želela je da Srbima predstavi i približi Poljake koji takođe imaju slovensku dušu i o njima je u eseju pisala: „Poljaci doalze među najkulturnije Slovene. I tu su borbeno istrajni i neumorni i nesalomljivi“

U Norvešku sa ljubavlju
Ipak, najviše se zna o Isidorinim putovanjima u Norvešku. O njima je pisala Pisma iz Norveške. Pisala je o toj neobičnoj zemlji sa hladnom, upornom strašću, opisivala je njene nepristupačnosti sa velikim razumevanjem i stapanjem, davala je sebe toj zemlji isto onako kako se ona prikazivala njoj, kako ju je otkrivala – i nenametljivo i sa žarom u isto vreme. Njena Pisma iz Norveške svrstavaju se u jedan od najlepših putopisa ikada napisanih u srpskoj književnosti zato što je u njima dala veliki komad svoje duše, poistovećen sa severnjačkom prirodom i predelima.
Zašto je putovala baš u Norvešku? „Putovanje- eto vam kulture. Eto, zbog te kulture otputovala sam u vreme jednog užasnog rata u Srbiji daleko na sever, u zemlju fantazija i bajki - Norvešku. A ona beše, poput naše zemlje, mala i siromašna, ali čudesno lepa i sa mnogo više kulture. Puno sam u toj zemlji, gde ima samo magle i mnogo sunca, naučila. Ali, i u toj čarobnoj zemlji snega i leda doživela sam svoju tragediju 1913. godine. Taman sam zasnovala dom, a ubrzo mi od srca, naprasno, umire suprug dr Emil Stremnicki“, rekla je u jednom intervjuu pred kraj života. Pisma je objavila 1914. godine. Jovan Skerlić ih je dočekao na nož. Zamerao je Isidori na „kosmopolitizmu kad mu vreme nije“ i kritikovao put u Norvešku u doba značajnih nacionalnih zadataka.
Kritika onog što je tako jasno iskreno doživljeno i preneseno nikad ne uspeva. Isidorina Pisma iz Norveške su ostala i ostaće spomenik naše književnosti, putopis u koji se može putovati. Ona je Norvešku doživela tako blisko i temeljno da možemo osetiti njen dah, hladan i topao u isto vreme, možemo uživati isto kao i ona, možemo proći mnogim putevima i zapitati se nad istim prirodnim nemanima. Možemo sve to jer je putnica volela svoj korak i susrete i tlo kojim je hodala.
U predgovoru za drugo izdanje Pisama Isidora je napisala: „Norveška, moj greh i prestup, bila je prosto jedan punkt dalje u mojoj školi od putovanja. Mnogi skadninavstvujušči bi verovatno otišli bili i ostali bili, u pitomijoj, bogatoj, lepšoj Švedskoj, ili vrlo evropeiziranoj Danskoj. Ja sam otišla, i ostala skoro sve vreme, nekoliko meseca, u siromašnoj, seljačkoj, klimatski daleko strože pogođenoj Norveškoj. Zašto, kazala sam u tekstu Pisama, a kazala sam svoja pravila života i drugde, dosta puta. U tim pravilima ima surova disciplina, ta su pravila: rad, siromaštvo, ćutanje“.
Dok čitamo ovaj čudesan putopis u prilici smo da putujemo i sami, srcem, rečima i mislima. Upoznajemo njene skromne ljude i ulazimo u zemlju u kojoj je „kao da se ušlo u kuću ozbiljnog, siromašnog, brižno zaposlenog čoveka koji se čudi gostu i koji dugo ne veruje da se gost raduje što je došao Norveškoj u posetu“. Isidora nam prenosi da je Oslo talasast i neravan, pun strmih ulica i „izdignutih zgrada i raznih bizarnih slika“. Analizira Isidora jesenje lišće u Oslu i upoređuje ga sa onim u Bolonjskoj šumi i u Hajd parku, kaže nam da je u Norveškoj „Sunce mnogo svetlo, kao oko grozničava bolesnika, ali toplih sunčanih traka dobijamo samo toliko koliko kroz prsten s moje mršave ruke može da prođe“, opisuje nam veličanstvenost fjordova (za koje koristi stariju reč „fjur“. Ređaju se u putopisu norveški toponimi – Nurfjord, Sogenfjord, Jotunhjemske planine, varošica Bode, Šerstafjord, Ekeberg, Mulderfjord, Finsenut („Velika planina, zasuta večitim snegom sviju vremena“), Bergn („po veličini druga varoš posle Osla“).
Norveška je „zemlja okretanja i idenja za suncem“, a Norvežani žive „kao breza, to tako karakteristično i tako simbolično drvo“. Čudesne fjordove je obožavala i opisivala zaista strastveno. „Jedinstvena lepota norveških fjurova to su velike borbe i velike boli, to je ljubav, ljubomora, osveta između kamena i vode“. Isidora je u Norveškoj boravila u kućama („mahom belom bojom okrečenim“), analizirala usedelice, jedan seljak ju je vozio na karakteristično niskom norveškom konju. Jedno od najlepših sećanja ponela je sa Filefjelda, koje je, kako kaže „mesto odakle se tako reći jednim pogledom može obuhvatiti ceo nepregledni kompleks Jotunhejma, jezovitih, mahom neprohodnih planina koje su sam led i glečer, sama bura i mećava, i, ko zna, možda još i danas domovina džinova, trolova i veštica“.
Isidora Sekulić je Norveškoj pristupila otvorene duše, a ova joj je uzvratila. Razumela je Norvežane i oni su razumeli nju. „Najbolje se sa ljudima i stvarima opšti ako im se u dušu uđe – smatra Norvežanin“, napisala je Isidora.

2 comments: