Follow by Email

Friday, 10 August 2012

Cipelica


Ova cipelica za lutke stoji pored trotoara u Kijevskoj ulici već dugo. Odavno sam je primetila i svaki put se zapitam - da li nekome tako izgubljena nedostaje? Nekoj devojčici, nekoj lutki? Verovatno ne, čim celog leta stoji u prljavštini i prašini.Eh. A tako je slatka i podseća me na detinjstvo i sve one lutke koje sam vukla sa sobom, presvlačila, šišala i ko zna šta sve ne.
Svojevremeno sam bila na seminaru o rodnoj ravnopravnosti gde se ne gleda baš blagonaklono što se devojčicama kupuju lutke da se igraju. Kao, trebalo bi svima kupovati sve - dečacima lutke a devojčicama automobile. Stvarno ne znam kako autor te ideje može da kaže tako nešto - pa sam pogled na ovu cipelicu me raspilavi skroz, sva sam pudingasta od pogleda na ovu malu cipelu od gume. Ne kažem da ne postoje devojčice koje vole da se igraju kamiončićima, ali ne kažem i da bi trebalo kupovati igračke na silu. Ja, na primer, ne bih bila srećna da su mi umesto lutaka kupovali automobilčiće ili prikolice.
Ah, koliko toplih sećanja i razdragane misterije donosi ova cipelica meni ovog leta! "Velike" žene vole nove cipele i već razmišljam kako bih volela da za ovu zimu nađem idealne crne lakovane čizme, ali zaboravljena cipelica pored puta ispunjava moju dušu - sećanjima, šećerom, osmehom.
Pa sam se pitala da li da je uzmem, operem i udomim, pa se sve mislim možda će ipak neko doći po nju. I tako letnji dani prolaze. U slatkoći. Nema ništa slađe od sećanja na to gumeno carstvo mašte. I opšte ne osećam da mi je bilo šta nametnuto činjenicom da sam se igrala lutkama. Normalno je da se devojčice igraju minijaturnim stvarima koje će kasnije u životu želeti/voleti/morati da rade (možda ne volim da kuvam jer nikada nisam imala malu plastičnu kuhinju?) Hoću da kažem da je sasvim normalno da devojčice šetaju lutke u malim kolicima jer je sasvim normalno da kasnije požele da šetaju prave bebe u pravim kolicima.
Ne osporavam odsustvo želje za tim kod nekih žena, ali sam srećna što ista kod mene postoji.
I što me oduševljava ova grgutava mala plava cipela pored puta. O, da, lutke najčešće gube cipele. Lako ispadnu.
Šta će biti sa ovom plavom cipelicom? Hoće li je neko pronaći? Bar neka patuljčica?

2 comments:

  1. Iskreno, kod mene ta želja ne postoji. Nikad nije ni postojala i zato sumnjam da će se jednog dana magično pojaviti. Ja sam imala preko 40 barbika, ali sam imala i puške i komplet za policajca i kamion i igrala se sa dečacima :D To je bilo idealno detinjstvo, ne volim da vidim danas otuđenu decu i to što su dečaci na jednoj strani a devojčice na drugoj. Tužno mi je.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Nije ni kod mene postojala do 30-e...
      A što se dečaka tiče, postali su mi prijatelji kasnije, u dvadesetim, i mislim da umeju da budu bolji drugari od devojčica, ali se u detinjstvu nisam igrala sa muškim igračkama.

      Delete