Follow by Email

Wednesday, 1 August 2012

Svekolika lica pisca


Remedios Varo ”Harmony"
http://andreebelle.wordpress.com/tag/remedios-varo/


Kako je uvek sve povezano, odgledah danas jedan govor spisateljice Elizabet Gilbert koji se lepo uklapa u temu o kojoj razmišljam nekoliko dana.
Elem, naglasila je ona, govoreći o svoje dve hit knjige, da ne voli, nije joj jasna ili kako god već, tendencija nekih umetnika ili onih koji ka tom statusu teže koji kao da beže od koncepta čoveka-umetnika kao jake persone, one koja živi za svoju umetnost, svim plućima. To je slika sasvim suprotna od one romatnične (preterano romantične, rekla bih) gde umetnik umire, i metaforički i bukvalno, od jada i bede, od preteških izazova koju kreativnost sa sobom nosi. No way.
Dakako, umetnik umire i rađa se uvek kada stvara, proces ume da bude bolan, krvav, težak, pretežak, poništavajući, ali na kraju sam sebe izvučeš za kosu iz ponora i šta? Nastaviš da živiš! Još jače, smislenije i lepše, za svoju umetnost i za sve ostale.
Imala sam priliku da upoznam čoveka koji je sebe smatrao pesnikom, naglašavajući umor svoje duše, veličajući sebe kao nekog ko je preosetljiv. Kao, po njegovom poimanju pesništva, tamo negde u predgrađu predgrađa jednog američkog grada, pesnik mora očigledno biti distanciran, da izigrava ludilo i posebnost i da, tako, leluja. A pesme mu na nivou srednjoškolskog dopisivanja. Niskosrednja patetika. Nije nego.
Ponajmanje bi takav trebalo da bude pisac, onaj ko rečima ulazi u duše čitalaca! Jer, "mora" biti svaštar, svaki umetnik. I zašto da ne, dovoljno jak da i sam uživa u "posledicama" svojih reči. Ne govorim o samopohvalama ili sujeti. Govorim o nastavku. Kad uživaš u reakcijama ljudi, i dalje učiš, uživaš u svakoj, i lepoj i ružnoj, ali ih preživljavaš i u sebi skladištiš, kako
bi onda pisala drugačije, bolje. I am every woman, it's all in me.
Pisac mora biti glumac. Dok sastavlja šta će lik zagledati, opaziti i na osnovu toga nešto reći, on, naprosto, glumi, oživljava lik. U sebi, svojim mislima i duši, naravno, ali ne bi me čudilo da bismo videli mnoge grimase i performanse kada bismo snimali proces pisanja. Postaješ tada taj drugi i živiš kroz njegovu krv.
Pisac mora biti arhitekta. Dok organizuje svoje delo (prvenstveno mislim na roman) mora da vodi računa o strukturi, građenju, slaganju, šta je u kojoj sobi i u kom kvartu. To se naročito odnosi na romane koji su podeljeni u smislene celine.
Pisac mora biti muzičar. O, kako je suptilno i krhko to prenošenje melodije koju osećaš u sebi, ali ne možeš da je preneseš direktno, jer ne znaš note, već je potrebno da je pretvoriš u reči. Moraš i da znaš kada da staneš sa ritmom koji se ponavlja, da ne bi narušio harmoniju, a moraš i da znaš kada će neki ton da nadjača ostale.
Pisac mora biti slikar. Scenu koju vidi kako se odigrava kao na filmu pred svojim očima mora da dočara sa što više detalja i boja, vodenim ili zemljanim rečima, i tu je potrebno biti oprezan.
Pisac mora biti duhovnjak. Što više se oslanja na reči koje mu se daju kada zaćuti, za sada neobjašnjivim kanalima (verujem da su sve knjige već ispisane i da mi pisci, ako umemo da se priključimo na tok kreativne energije, možemo da pišemo i automatski, primajući rečenice u svoje biće). Što više sopstvene sujete odbaciš i zamke uma i prikloniš se taktici da reč koju tražiš sačekaš u tišini, ne vadeći je na silu iz znanja, to si bliži opštem duhu koji je oko nas.
A onda, kad sve iskonstruiše i kad se preda, bude od tih peripetija još jači. Ne utapa tugu. Raduje se!
p.s. tražeći odgovarajuće slike za ovaj post otkrih slikarku Remedios Varo i zaljubih se u njeno delo!
Ramedios Varo "Roulotte"
http://www.all-art.org/art_20th_century/varo2.html

5 comments:

  1. Kako je lep post, svaka ti čast!
    Jednom mi je neko rekao da se ništa dobro ne stvara ukoliko se ne mučiš tokom toga, ukoliko ne boli, nije dobro. To je verovatno bila najnetačnija rečenica koju sam imala prilike da čujem. Ko kaže da je umetnost bol i da je patnja, ko kaže da ako ti ide od ruke i ako je lako, da nide dobro...

    ReplyDelete
    Replies
    1. Slažem se sa tim nekim da boli dok se stvara. Ali, ne volim prenemaganje posle...Kao, ja sam umetnik, ja i dalje patim, i posle stvaranja i vidi kako sam paćenik i vidi kake sam ja preosetljiv a ti nisi i vidi kako je ceo svet se urotio protiv mene...Ne, svoju umetnost bi trebalo voleti i ponositi se njome, zarađivati od nje, što da ne, iskazivati sebe, ali u radosti.

      Delete
  2. Lovely blog!!! can't wait to see more!!!

    ReplyDelete
  3. Svaki umetnik daje celog sebe,dok stvara svoje delo,i delici njega samog zauvek ostaju na tom platnu,papiru,ili melodiji,Nije to bolan proces,ali ume da zaboli,jer darujemo svetu delice svoje duse.Svaka umetnost je nadgrajivanje svog sveta i poruka svetu da treba sebe sto vise da nadogradjuje.Ujedno,to je i umetnikova blagodet i uspeh.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Može da bude bolan jer je rađanje. Svako rađanje je bolno. Ne u smislu da me boli to o čemu pišem, već je preneti ono što nam dolazi na pravi način, onako kako dolazi teško. Opet, ne u smislu patnje, već mislim na lavirint kreativnih puteva, kako curimo u sopstveno delo.
      Slažem se sa ostalim.

      Delete