Follow by Email

Wednesday, 25 January 2012

Najlepša Ana Karenjina


Promenila bih spisak obavezne lektire za srednju školu, definitivno. Jednostavno, nije prirodno da se složena dela čitaju u nežnim godinama.
Pri kraju sam čitanja "Ane Karenjine". Drugi put. Kada sam je čitala jer se moralo (nisam tada negodovala, odčitala sam je, kao i sve, i krenula dalje), nisam mogla da je osetim kao sada. Čitaš "tehnički", čitaš sa razumevanjem, ali život bi trebalo da razume, život, telo, doživljaji, iskustvo.
"Ana" mi je donela usporavanje, njemu odavno težim. Mir, dok čitam velikost, posvećenost. Ne žurim, uživam, pratim svaki piščev trag. Životno i spisateljsko iskustvo tek sada mogu da procene ovo delo. Jeste veliko.
Pisati tako pomno i znalački o naizgled običnom, svakodnevnom, porodičnom. Nema patetike i patologije, nema vanzemaljnosti. Pisati o tako mnogo životnih tema u jednom velikom skupu, duboko, a sasvim jednostavnim rečima, bez nadrealnih stilskih figura. Uloviti svaki titraj lica svog književnog lika, stvoriti tako razlučenu sliku pred sobom i onda je opisati detaljno, ponavljam, bez razmetanja igrama reči i prikrivenom poezijom. A opet biti jak, ne biti banalan, ne biti običan. Razumeti svoje likove, opisivati nijanse i bez fantaziranja. Biti iskren i dosledan! Biti realan, ali opisati i sve tananosti. To je Tolstoj.
Sada, kao što rekoh, u srednjim godinama i sa spisateljskim iskustvom mogu sve to zajedno da pojmim.
 Najznačajnije što se desilo tokom drugog čitanja je shvatanje koliko mi se dopada lik Ljevina. Priznajem, pri prvom čitanju nisam primetila ništa. Skoro ništa. Ne sećam se. Sećam se da mi je čitanje scena lova bilo dosadno. Sada sam pomno čitala i te redove jer i u njima je Ljevin brilljantno opisan, a on je jedan posvećen, zreo, dosledan, pravedan muškarac, pravi zaštitnik. On je stabilnost. On je prava vezanost, iskrenost do gole duše, on je večnost.
Gledam i istražujem ekranizacije ovih dana. Naravno, ni jedna ne može biti kao knjiga. Knjiga na ekranu je, često, instant zadovoljstvo. Slike promiču. Mogu biti zanosne, ali nikad kao zvuk okrenute stranice, kao predstave koje imamo o likovima, ne mogu izazvati istu ljubav. Da, ljubav. Danas sam čitala o Kitinom porođaju. I sve, sve je lepo, tako oblo, realno, duhovno, uzvišeno, sjajno. Znate kad vas zasvrbe suze u uglu očiju, od sreće, od milja, od razumevanja? Teško da to film može, ako ste već čitali knjigu i osetili njenu draž.
Ali, eto, radoznala sam, pratim, istražujem. Nisam videla ni jednu ekranizaciju u kojoj bih mogla da nađem tako složenog i lepog Ljevina. Neću ni da pokušavam. On postaje moj omiljeni književni lik. Zanimljivije mi je da istražujem Anu. To radim nekako bezbrižno, igram se. Ali, rezultat je sličan. Ne vidim baš dobre predstave Ane Karenjine na ekranima.

Želim da kažem koja mi je najlepša, odmah. Vivijen Li (1948). Da li je najuverljivija? Možda, verovatno. Prvo, da bi bila uverljiva kao Ana mora biti izvanredno lepa. Takva je. Mora imati crnu kosu, mora, ne dopuštam slobodu u ekranizaciji što se tiče izgleda ove junakinje. I mora biti i čudna i dražesna i slaba i moćna. Čini mi se da Vivijen Li to ima.
Ne znam zašto se toliko hvali uloga Grete Garbo. Cenim je, ali nikad nisam "padala" na njen šarm. Ne dopada mi se ni kao glumica ni kao ikona ni kao lik. Nešto je prenaglašeno u njoj, ne znam šta. Za Anu, tek. Ana ima strasti, ne pluta iznad svojih rečenica, izgovara ih strastveno! Greta Garbo mi je kao neka freska. Ana je punokrvna. 
I ponekad u ludilu.

Ovo je Ana (1935)? 
Ne, zaista.
Ovo je Ana? Tatjana Samoilova (1967)? Ne znam, nisam gledala, a volela bih da gledam neku rusku verziju. Na fotografiji mi deluje...oštro.
Ovo je Ana? Žaklin Bize (1985)? Ima "prikladne" oči. 
Ovo je Ana? Sofi Marso (1997)? Ona ima lepotu koja je i sirova i nežna, dopada mi se izbor, ali nešto fali malkice u glumi.
Ovo je Ana? Helen Mekkrori (2000)? Možda je akcenat na stabilnijoj glumi, to valja. Valja i to što su izabrali zrelost i oblost. Ana nije krhka, ali joj to ne smeta da bude prelepa. Ali, uz dužno poštovanje, u seriji ova glumica izgleda staro, umorno (a tek njen Vronski, može sin da joj bude).
Ovo je buduća Ana? Kira Najtli (2012)? Ja stvarno volim Kiru, prelepa mi je, draga, ali mislm da ona nikako nije za ovu ulogu. Mnogo, mnogo razloga.
Ipak, moj glas ide Vivijen Li, kao što rekoh, dok se ne pojavi ta prilično idealna. Jer, sasvim idealna je ona koju mi zamislimo čitajući.
I, setite se mojih reči. Ova knjiga mi je donela tako dragoceno u s p o r a v a nj e. 


Sunday, 22 January 2012

New York, New York

Ovih dana se u razgovorima sa kolegom piscem prisećam svog boravka u Njujorku. Sa ove distance mi deluje još više cool, jer jesam stvarno bila zapucala tamo isključivo zbog romana. Mnogi pišu o Njujorku a da ga nisu ni videli, ali ja to jednostavno nisam mogla da dozvolim. Znala sam pre posete neke nagoveštaje, ali sam, boraveći tamo shvatila da je Njujork zaista prestonica jedna od prestonica sveta, i to jedna od najkosmopolitskijih. Amerika je za sada moja najdalja destinacija i danas želim da se sećam nje. Njujork mi nije najomiljeniji jer pre njega su u mom srcu Pariz i London, ali je na divnom trećem mestu.


Saturday, 21 January 2012

Ne nosim sat!


Ne nosim sat godinama. Od kad su se pojavili mobilni telefoni. Ranije jesam i činilo mi se da ne mogu bez njega. Mislim da sam ih nosila još u osnovnoj. Sećam se jednog iz srednje, ogromnog, sa nacrtanim plavim automobilom. Tada je bilo fensi nositi ogromne satove (ali nisu bili nabudženi, već pljosnati, a široki) i jedno vreme je obavezno bilo da se sat nosi obrnuto, na pulsu, a da na nadlanici bude zakopčavanje. Dugo sam čuvala sam brojčanik, ne znam gde je sada, mogla bi se od njega napraviti zanimljiva ogrlica! Baš mi je žao. Izgubio se u vremenu! Sat se izgubio u vremenu!
Vreme...kad smo već kod njega, zašto je meni tako dobro došlo nenošenje sata? Verujte mi da sam se promenila. Ja sam, inače, control freak i učenik na putu opuštanja, nekontrolisanja, ona koja uči da ne mora sve na vreme ili pre vremena. Zato mi je fenomenalno što ne nosim podsetnik o vremenu direktno na ruci. Ovako, kad baš moram, vadim mobilni iz tašne, pa pogledam. Sa satom na rukama, stalno cupkam, čekam, proveravam. Nije mi potrebno više to.

Naravno, respect za sve one koji ga i dalje nose. Čak sam letos na jedan dan nosila pozajmljeni muški veliki sat. Lepo mi stoji, stvarno. I sliku sam stavila ovde. Onako, urbano, mladalački. Sviđa mi se, pogotovo što sat nije nabudžen, a jeste veliki. Iskreno, ne dopada mi se mnogo ova uniseks moda u kojoj su ženski satovi kao što su nekad bili muški. Lepo izgledaju na drugoj ženi, ali mislim da ih ja ne bih nosila iako bi mi lepo sajali. 
Kad bih baš nosila sat, nosila bih one damske, male, kao što je nosila generacija moje majke, sa tankom kožom. To je satić, fini, sada baš out, ali meni bi bio sasvim in. Običan crni ili braon kaišić od obične kože (ne metal ili nešto drugo) i satić. Ovako nekako, mada mi je i ovo nabudženo u odnosu na projektovanu sliku

Nije ni to prava slika, sat bi trebalo da bude još manji, neupadljiviji, ne mogu da nađem sliku!
Ali ne, hvala. Ne želim stalno da znam koliko je sati! Ionako sam bombardovana informacijama gde stignem, vrište sa svih mogućih ekrana. Želim da pitam koliko je sati, da hodam gradom dok ne naiđem na neki sat pa tek onda vidim, želim da ne znam...Ne kasnim ja nikada, pogledam u sat uvek pre nego što krenem (rekoh, ja sam control freak), ali ne želim, kao pre, da se opterećujem i dok putujem, pa koliko je sad, koliko je sad sati?
Care, care, koliko je sati? Da li ste igrali tu igru kad ste bili mali? Ne znam, želim da u nekim trenucima ne znam!

S druge strane, možda bih nosila sat na otvaranje, na lancu. Valjda ga ne bih stalno otvarala. To mi je ultra šik, i retro i šik u isto vreme.

U stvari, ono što bih stvarno nosila i to odmah su oni mali satovi koji vise na grudima, kao što se nosilo u edvardijanskoj eri.
Ovako
Gde bih to mogla da nabavim?
Inače, sviđa mi se i nova moda u kojoj se na moderan način spajaju lažni biseri i stari satovi sa lancem. Mislila sam da napravim jednu takvu od sata koji mi je zavetovao otac, ali mi je to još uvek teško. Morala bih da promenim staklo jer je napuklo, ali nemam za to srca.
Videću.
Dotle, uživam u svojoj slobodi. Na mom pulsu se šepure samo narukvice. Sat ne.

Wednesday, 18 January 2012

Thursday, 12 January 2012

Pashmina etc.


Iskreno,  čula sam da se čitav "odevni objekat" ovako naziva kad sam bila prvi put u Londonu. Dotle mi je ovaj pojam označavao samo vrstu vune. U stvari, i dalje mislim da je to nepravilno. Pashmina shawl wrap, pashmina shawl. Šal od pašmine, ešarpa od pašmine, to je ok. Jer, pašmina je fini kašmir, fina kašmirska vuna i materijal dobijen od nje. Vuna se dobija od pašmina koza koje žive u oblasti Himalaja.
Ešarpa od kašmira je univerzalni detalj. Običan, naizgled (kada je jednobojan naročito), čaroban, u stvari. Može se nositi na najneverovatnije načine.
Pashmina shawl wrap, tj. velika ešarpa od kašmira je, po pravilu, stopostotno od te fine vune. Međutim, pristupačnije varijante se prave od kombinacije kašmira i svile. Postoje i varijante ešarpi od viskoze (jedna od mojih je takva, Accessorize), ali one se tako gužvaju da je to strašno. Jeste, dama se često raspoznaje jer je gužvava (nosi prirodne materijale), ali ešarpe od viskoze se toliko gužvaju da je to prosto neprijatno.
Postoje varijante u debljini ešarpe. One koje su stopostotno od kašmira su teže i toplije. Kvalitet ešarpe od kašmira se procenjuje na osnovu mekoće i topline koju daje.
Ešarpe od kašmira su prvo počele da se proizvode u Kašmiru (čudna li čuda). Vuna koja se koristi je ona najmekša, sa vrata koze (one se linjaju svakog proleća).
Ešarpe od kašmira su postale globalno popularne sredinom devedesetih godina prošlog veka (ljudi, ja pojedoh sve slojeve sasvim prirodnog balzama za usne dok ovo pišem! :)). Tada je i nastala "zabuna" oko naziva jer su neki trgovci počeli i ešarpe od viskoze da nazivaju "pašmina", tj. počele su sve varijante ešarpi sličnog oblika da se tako nazivaju, što je pogrešno. Najpopularnije su ešarpe koje imaju 70% kašmira i 30% svile.
Ono što se meni lično dopada je širina ovih ešarpi koja daje mogućnost da se ceo torzo obavije i tako izgleda misteriozno i elegantno, a brzo se može pretvoriti i u oblik šala,  uzak, uz vrat. I to što postoji još bezbroj načina za kombinovanje. Nekoliko primera, ali samo nekoliko imate ovde.

Jednostavno, sasvim jednostavno, a tako funkcionalno. Urbani look sa dubokim cipelama, vetrovkom boje masline, širokim pantalonama ili sasvim elegantan preko crne haljijne i sa biserima. I između te dve krajnosti, beskraj kombinacija.
Ja već dugo tražim kraljevsko plavu varijantu
a možda ću kupiti i neku od pastelnih boja, naročito sada kada sam otkrila solidan kvalitet za povoljnu cenu u buticima Stil Mode u Beogradu. Mislim da ove ešarpe prave zaista veliku zavisnost, kad ih jednom otkriješ.
Možda je ovo najelegantniji način nošenja, oduševljava me prosto

Ili, učiniti sve (a ima puno varijacija) da ešarpa izgleda kao "nabudženi" šal ili snood (ovde je slika samog šala ili snood-a, ali se i ešarpom može postići ovakav efekat, i to veoma lako).


Kako god, sve je čisto uživanje.

Wednesday, 4 January 2012

Obožavam svoje ime


Obožavam svoje ime. Od kad znam za sebe. Odavno sam u nekim novinama našla značenje i poreklo imena Ana. Jevrejsko je i znači "milost". Dobila sam ga jer je tata tako želeo i hvala mu. Doduše, njegova zamisao je bila asocijacija na jednu zemlju, ali je, u stvari, ime toliko internacionalno da internacionalnije ne može biti. Obožavam ga. Kratko, efektno, otmeno i večno mlado u isto vreme. 
Sad baš razmišljam...ne znam, možda sam ja neki oblik Dorijana Greja, možda nikad neće postati apsolutno klasična dama od mene sa stalnim crvenim lakom i uskim cigaret suknjama do kolena (njih nikad nisam nosila i ne znam hoću li)...Ovih dana kada ne radim obožavam da šetam krajem u svojim uggsicama, sa neobaveznom punđom, čupavom kosom i Adidas trenerkom (klasika, crno-bela) gužvavo uvučenom u njih. Naravno, i gornji deo. I velike naočare. I večno sam mlada. Prija mi to. Nikad neću biti konstantno klasična i stalno ulickana. 
Nego, nije to poenta posta, odlutala sam malo.
Vraćam se na ime.

Nosile su ga i nose ga, zajedno sa mnom, mnoge poznate žene. Vladarke, balerine, poetese, sportiskinje...Ana je česta inspiracija za umetnost. Sveta Ana je majka Bogorodice. Pronašla sam zanimljivu knjigu na tu temu, rado bih je posedovala. Zove se "Čuvene Ane".
Ana Bolen, Ana Ahmatova, Ana Pavlova, Ana Frank, En Hatavej...
Računajući i Anu Bolen, osamnaest kraljica je nosilo isto ime. 
Mnogi bi rekli - prečesto. Ja kažem - baš mi je drago. Kažu da je često (ja nisam to iskusila u svojoj okolini), ali mislim da je veoma ekskluzivno iako je tako. Ne znam ni jedno ime koje je tako često a tako posebno u isto vreme.

A nije ni to poenta posta.

Razmišljala sam o imenu Ana u modi i došla do dve zanimljive osobe. Ana Vintur i Ana Sui. Priznajem, prva Ana mi je daleko inspirativnija za pisanje, pa ću kratko pisati o drugoj, da bih imala neograničenu i nečekajuću slobodu za prvu.

Ana Sui je čuvena američka dizajnerka koja je volela modu od najranijeg detinjstva i sekla slike iz časopisa. U visoku modu su je uvele Naomi Kembel i Linda Evanđelista, bolje rečeno, one su je ohrabrile da se u njoj oproba i početkom devedesetih Ana je imala svoju prvu reviju. Ono što karakteriše njene kolekcije i nesumljivo ostavlja utisak je ležernost. Ćudljiva ležernost, neobična, proizišla iz inspiracije šarenilom sveta, od buvljaka do ulične mode. Naravno, osmišljena, koncipirana, sa jasnim naznakama i omažima, ali uvek ležernost. 
Te iste 1991., kad je i imala prvu reviju, otvorila je i radnju u Sohou u Njujorku. Dopada mi se početna ideja koju je ugradila u izgled te prve radnje i koja odražava njeno razmišljanje o modi - retro u modernom, trag u sadašnjosti, igra, čak i uvrnuta, u profesionalnom pakovanju. Prva ja.

Na primer, ovako (dopadaju mi se prva i treća haljina):

A Ana Vintur!
Gledam je samo ovde kako je ozbiljna. Ovakva umem da budem ponekad, baš ovakva, naizgled namrgođena, surovo profesionalna. Strogo klasična, ozbiljna do iznemoglosti. Zabavlja me pogled na ovu sliku jer je odraz znanja i perfekcije.
Druga ja.

Ana Vintur je bezvremena urednica američkog "Voga". Britanka. Čini nam se da je još duže tamo, a zvanično je glavna od 1988. Večito nosi paž frizuru, ima dobar njuh za modne trendove, nikad se nije plašila da podrži mlade dizajnere. Čuvena je po čvrstom, autoritativnom, nepopustljivom, bezosećajnom pristupu ljudima. Otac joj je bio urednik "Ivning Standarda", iver ne pada daleko od klade. Počela je modno novinarstvo u Britaniji, onda u Americi pisala o uređivanju bašti i doma, vratila se kući gde je uspela da uđe u "Vog" i svojim sposobnostima zaslužila da se ponovo pojavi u Americi, i to u "Vogu", indeed. 

Smatra se da je jedna od najuticajnih osoba u modnoj industriji, ona koja predstavlja i postavlja trendove i zna unapred. I sama je lično modna ikona. Na početku karijere je nosila majice sa čuvenim farmericama, a onda se okrenula Šanel kostimu i kraćim suknjama. Najviše se, ipak, priča o njenim naočarima za koje je sama izjavila da su postale neka vrsta njenog oklopa.
Lorin Vajsberger je bila Anina saradnica u "Vogu". Pošto je otišla iz tog časopisa napisala je best seler "Đavo nosi Pradu" u kome je opisala Vinturovu kroz lik Mirande.
Ana Vintur je zaista postala nedodirljiva, hladna i neopisivo emotivno daleka za svoje saradnike. Mogu to da razumem. Jedna strana moje ličnosti je baš takva, i ponekad mi dođe da se pretvorim u nešto slično, ne da bih imitirala, već posle situacija na mom sopstvenom radnom mestu koje pokažu kakvi, nažalost, ljudi mogu biti. Možda je zaista rešenje biti u oklopu.
Ne mogu biti takva skroz, jer je ona druga neobavezna, otvorena i sasvim iskrena ja uvek tu, ali definitivno mogu da razumem glasine o Vinturovoj da ne voli ćaskanje na poslu (small talk) i opsesivni perfekcionizam. Kažu i da je gruba i da koristi "teške" reči. To ne opravdavam. Ali, niko nije savršen.
Novinar R.J.Katler, koji je bio u prilici da snima emisiju o njoj napisao je da je naučio mnogo od Ane Vintur. Recimo, sastanci se drže kratko (nikad mi nije bila jasna želja ljudi da se na sednicama, poslovnim sastancima i sličnom ponašaju kao da nemaju drugog posla, kao da nemaju svoj život, razvučeno, razmrljano, neefikasno), veruj svojim instinktima (od kad slušam svoje prve utiske retko kad grešim), ne osvrći se za prošlim, okruži se talentovanim ljudima (odbaci ljude koji ti ne prijaju, dodala bih i druži se sa kreativnim, pozitivnim, pametnim).
Strogi principi, ali, verujte, sa strogim principima se ne gubi vreme, već se ide ka ciljevima.
Upečatljiva ličnost, ne jedna od mnogih, već jedna jedina. Bez foliranja, ono što jeste, bez sentimentalnosti kad joj vreme nije, sa jasnim putevima ispred sebe. Bez gubljenja vremena na poslu sa osobama sa kojima nikad u privatnom životu ne biste gubili vreme, da se ne lažemo.
Bez lažnih prijateljstava na poslu kojih je, let us face it, gomila.
Zato mi se i dopada.
                                                             I zato je i ne vole
i vole


Dobar spoj, jer, kako reče Konfučije, nije dobro da me svi u selu vole. Dobro je da me vole dobri ljudi, i dobro je da me ne vole loši. Parafrazirajući njegovu misao ne mislim konkretno na Vinturovu. Mislim na nas.