Follow by Email

Saturday, 28 April 2012

ELLE revisited


Grozan dan. Kiša. I loše vesti. Ne, čak nisu ni loše vesti, već nevesti. Da poludiš. Uveče, kao i obično, gledam "Još uvek budni sa Ivon". Ivon Jafali (eto šta je pisanje, uvek su novi podsticaji tu, moram imati temu o njoj). Kod nje u gostima novi glavni modni urednik časopisa ELLE, Nenad Janjatović. Ivon mu čestita na unapređenju. Pričaju o novom broju posvećenom sedam godina prisutnosti ovog časopisa u Srbiji.
Zaintrigirana sam. Podsetila sam se radosti kada je došao (mada nijedan časopis neće u mom srcu pobediti legendarnu "Anu" sa kraja osamdesetih!). Miris glatke, ekskluzivne štampe. 
Imam posebnu, dragu priču sa ELLE. Jedno pismo su mi nagradili i objavili a na osnovu drugog sam pisala za tri broja, na početku rubrike "Žene". Čast mi je i ponosim se tim angažmanom.
Kupovala sam ga dugo. Međutim, odavno nisam. Odavno kupujem samo "Vodič za život". I ni makac. Do pre neki dan. Pre neko veče.
Eto, Ivon me je podstakla, želela sam da kupim ovo izdanje, dobro je zvučalo u najavi.
Sledećeg jutra je opet bio potop, uzela sam novi kišobran i krenula po doručak, projice sa zeljem i jogurt u koji ću staviti fino mleveno laneno seme. Obula sam gumene crne čizme sa mašnom i osećala se fensi, iako je i dalje bio grozan dan kad su nevesti u pitanju.
Odlučila sam, dakle, da kupim novi ELLE. Zbog naglosti kiše ulazim u jednu od novih trafika-prodavnica, sviđa mi se taj koncept. Žena bez blama utrčava sa druge strane vrata pre mene, bukvalno me gurajući. Gazi sve pred sobom. Oh, divna li su vremena u kojima živimo! Ipak, prodavac mi daje kesu. Učtivo. Lep gest. "Pamtim samo sretne dane..." Tako je najbolje.

ELLE je, naravno, francuski izum. Časopis je osnovan u Francuskoj, u Parizu (gde drugde?), 21. novembra 1945. godine. Već početkom šezdesetih godina prošlog veka postao je kultni časopis koji se stvarno čita i koji diktira modu. Vodič umesto komentatora. Onaj koji stvara. 
Sada je najveći svetski modni magazin sa 42 međunarodna izdanja u preko 60 zemalja. Čitateljke (uglavnom) ELLE imaju u proseku 34,7 godina. Četrdeset procenata čitateljki su single.
Ovako je izgledala prva naslovna strana


ELLE se, moguće, percipira kao mladalački časopis. Bar sam ga ja tako doživljavala i pre nego što je stigao kod nas. Ne, naravno, tinejdžerski i ne opterećen seksom i telesnim kao Cosmopolitan (u životu nisam kupila nijedan broj), ali, ipak, za rane tridesete i kasne dvadesete. Ili, tridesete uopšte. Možda zato što je lepršav, naziv sam po sebi. Lak, lep, pametan, šik. 
Kao takav davao je glavne smernice u modi, promovisao, stvarao, podržavao - od džinsa, mini sukanja do hipi izgleda sedamdesetih. Uvek svež. Mlad. Beo. Sjajan. 
Šik. To je, ipak, najbolja reč. 
Zna se, u večitoj je borbi sa "okorelim". Onim koji se zove Vogue. Vogue je "teža dimenzija". Glavni, enciklopedijski, odisejski časopis. 
Ali, pogledajte samo osnivačicu ELLE-a, Helene Gordon Lazareff. Znala je ona šta radi. Napravila je razliku.

Ona je već imala novinarskog iskustva u Americi, radeći za Harper's Bazaar. Ipak, pronalazi način da u Parizu prikaže francuski san. Luksuz, otmenost, svežina, belina. 
Ostalo je istorija.



I tako ja provedoh ovih nekoliko dana uz ELLE. Ponovo. Vratila su se sećanja. I na čitanja i na pisanja i na mirise. Na divnu sadašnjuglavnu urednicu Sonju Kovacs. Neposredna. Lepa. Pametna. Načitana. Oštroumna. Pristupačna.
Bila je onomad u "Prelistavanju" Studija B. Pričala kako je kupila pisaću mašinu. Pričala ono što i ja mislim - sve se pretvorilo u otuđenje i haos. Retko se piše dobro. Retko se komunicira dobro. Retko se oseća tekst, slovo, glas, reč.
Listam poslednji broj

Dopada mi se predstavljanje ličnog stila manekenki (Irena Krstić je u pitanju). Ne znam je li ovo tendencija ili je slučajno. Tekst o Zipa Yoma. Ok, mada, iskreno, ta osoba mi ne prija. Nothing against, have never met, respect, ali mi nije simpatična. Zanimljiv je njen prostor, though.
Slavljenički tekstovi i slike -  veličanstveni domaći kreatori i njihove muze, divno. Portret dizajnerke - sjajan izbor, Roksanda Ilinčić. Persona.
Oduševio me "projekat" - predstavljanje nekada čuvenih, a i sada bitnih manekenki. Volim retrospektive. I dobre priče i fotografije. I još jedna prijatnost - sada čuvene, a naše manekenke. Stvarno je ovo broj za čuvanje.
Odlična ideja, da čuvene ličnosti (mnogi su pisci) pišu na temu sedam vrlina (čuh da su u prošlom broju "na tapetu" bili grehovi. Čitam sa velikim interesovanjem. Prvi tekst, Basara, naravno, najbolji. Prosto, prija mi sve što taj čovek kaže i napiše. Tako je iskren, zabavan. I bolno i istinito. Drugi tekst, Jelena Lengold - ok, ali nekako mi, kako bi u školi rekli, "tema nije zadovoljena", ne osećam je. Priznajem, treći tekst preskačem, odbija me već prva rečenica. Nije stvar u njoj već u energiji. Nešto. Uglješa Šajtinac. Teofil Pančić standardan, dobar. Borka Pavićević, hm. Dobar tekst, ali mi ne prija svo to uplitanje svega onog. Sledeći tekst, Slavoljub Stanković, stvarno sladak i stvarno odgovorio na temu. Kao radio drama. Radio Beograd u priči, toploj, iskrenoj, podeljenoj. Dečaštvo. I baš čednost. Bravo. Poslednja priča, Vladislav Bajac, odlično. Stručno i odlično.
Moda, of course, uvek prijaju dobre fotografije.

Da li ću opet početi da kupujem ELLE? Ne znam. Ali želim ovo iskustvo da podelim sa vama.


Izvori
Tekst
http://en.wikipedia.org/wiki/Elle_(magazine)
http://lalettredelaphotographie.com/entries/4991/600-covers-of-elle-magazine
http://www.brandlady.com/Reviews/article_3012_Magazine-review-Elle.html
http://ipjblog.com/lapressemagazine/elle/
Fotografije
http://lalettredelaphotographie.com/entries/4991/600-covers-of-elle-magazine
http://shelleyhack.blogspot.com/2011_04_01_archive.html
http://magazine-covers.lucywho.com/elle-magazine-france-march-1985-magazine-cover-t4664524.html
http://www.popcrunch.com/sarah-jessica-parker-elle-magazine-january-2011/sarah-jessica-parker-elle-january-2011-cover/
http://anaonheels.blogspot.com/


Monday, 23 April 2012

Moda u filmu "Marija Antoaneta" Sofije Kopole

Ovaj sam post nameravala da pišem kasnije. Naravno, dosta sam čitala o Mariji Antoaneti i gledala nekoliko ekranizacija (mada je, ipak, najupečatljivija Sofije Kopole o kojoj želim da pišem), ali sam planirala da sledeći post bude nešto drugo (i biće ta tema, nadam se, u narednom postu).
Međutim, moje pisanje je ubrzalo neznanje. Često me iznova iznenadi pad opšte kulture kod đaka koji dolaze u srednje škole. Nikako ne mogu da se naviknem koliko se malo zna iako je informacija nikad više oko nas. Elem, na jednom času danas (drugi razred je u pitanju) krenem u završni deo, igricu. Dobar način da se nauči postavljanje pitanja je igra pogađanja ličnosti gde se na osnovu yes-no odgovora dolazi do zamišljene ličnosti. I zamislim ja Mariju Antoanetu. Posle nekoliko neuspelih pokušaja đaci dođu do informacija da je osoba bila kraljica Francuske. I tu ni makac! Počnu čak i da lupaju neka imena koja nemaju veze ni sa čim. I ne pogode. Na kraju im kažem ko je, a oni me gledaju sasvim belo. Belo. Nikad čuli.
Pošto mislim da vi znate ko je bila ona, neću vam je opisivati sada. Od kada sam gledala film Sofije Kopole želela sam da analiziram njegove fascinantne kostime. Želelo se, a i uspelo se u tome, da se dekadentna raskoš  Versaja krajem osamnaestog veka prikaže u svim segmentima, a naročito u odevanju. Rediteljka je žena i sa ženskog aspekta je posmatrala Mariju Antoanetu. Sa onog dubokog aspekta, pa bio on detinjast, hirovit ili krik zrele žene. Zanimljiv je i spoj prošlosti i sadašnjosti u filmu. Jer, Marija Antoaneta jeste bila uživalac u lepoti a Sofija Kopola je uspela da njeno uživanje prikaže modernim filmskim jezikom, da ga dovede do nivoa prepoznatljivosti pop kulture i potrošačkog društva u kojem živimo. Naravo, kao što već rekoh, film se bavi i najintimnijim emocijama junakinje i mnogim pragovima koje je ona morala preći na svom putu, ali za sada ću se zadržati na jednom segmentu uživanja - modi.
Na početku bih rekla da je Kirsten Danst bila sjajan izbor za glavnu ulogu. Uklopila se svojom suptilnošću. Glavna kostimografkinja je bila čuvena Milena Kanonero (prethodno je radila filmove "Vatrene kočije", "Bari Lindon", "Odiseja u svemiru 2001", "Moja Afrika", da li je potrebno komentarisati koje su to "filmčine"?). Za film o Mariji Antoaneti dobila je, sasvim zasluženo, a i ta je nagrada mala, trećeg Oskara. Njena asistentkinja u radu na kostimima je bila našeg porekla, kostimografkinja beogradskog Narodnog pozorišta, Bojana Nikitović. 
Na dostojanstven i stručan način doprinela je ovoj barokno-rok priči. Da, barokni rok. Raskoš i kitnjatost paralelne sa idejom idola, brzog života, sladostrašće, život koji kida telo i misli najjačim, najtvrđim zvukom. To jeste bio život Marije Antoanete!
Pratimo je od ranog devojaštva na austrijskom dvoru. Tu je svedena u odnosu na kasnija izdanja. Sasvim razložno. U pitanju je skromniji dvor  Marije Terezije. Skromniji iako je bio carski! Germanski pogledi na modu su večito bili drugačiji od francuskih. Dakle, Marija Antoaneta ima jednostavne haljine (koliko god se to može reći za krinoline), puštenu, neukroćenu kosu i psića koga nosi u rukama. 
Setimo se, onda, scene kada stupa na francusko tle. Dolazi versajska svita da je presvuče, baci sve sa nje, kao da nije postojalo, sredi je, namesti joj frizuru i doda kitnjatost, da bi uopšte mogla biti (tu, u šumi, prvoj na koju se naišlo na prefinjenom francuskom tlu) predstavljena Dofenu.
Suočena sa totalnim ludostima koje vladaju Versajem, Marija Antoaneta se u početku slabije snalazi, ali ubrzo počinje da uživa u njima. I onda kreće ekstravagancija! Naravno, cvetni motivi, tako tipični za kraj osamnaestog veka, zastupljeni svuda i na svakom mestu, pa i na haljinama. Primećujem da je Sofija Kopola insistirala na nežnim, pastelnim tonovima u koje je odenula Antoanetu. Pretpostavljam da je htela da naglasi suptilnost njene duše.
Vidimo metre i metre pastelnih materijala! I belu, i boju slonovače, ali i bebi roze i lagano smaragdnu (sada tako popularno zvanu mint).
Vidimo, naravno, i sve moguće krinoline, šešire, arhitektonske frizure sa umetcima, napuderisana lica, crne maske oko očiju, mašne, čipke, crveni ruž...Preterivanje, tako privlačno preterivanje, kad želiš da utoliš glad duše. A ako živiš u svetu koje je stilski naklonjeno preterivanju i kraljica si u zemlji mode, šta drugo da radiš nego ovo?
Kako piše u jednom članku "London Times"-a, Kopola je pre početka snimanja poklonila Kanonerovoj kutiju kolača macaroons u pastelnim bojama. Zna se kako su krhki i bledoliki, tek malo obojeni finim, suptilnim bojama. "Ovo su boje koje ja volim", rekla je Sofija glavnoj kostimografkinji, Kanonero je kasnije rekla da je sa svojim saradnicima "iscedila suštinu ovog perioda", što je zaista tačno. Staro u novom ruhu. Staro ruho u novom odelu. Isto, ali različito. Slično i verno, uz rock and roll.
Kanonero je takođe u intervjuima opisivala kako je stavljala beskrajne materijale na Kirsten Danst i analizirala kako se slažu sa njenim licem i tenom.
Lično mi je veoma zanimljiv i prelazak scena u Trijanon, Antoanetinu oazu, gde je bila oslobođena svih stega i mogla da živi kako je htela. Jasno se vidi i modni prelazak. Iako je njen život u Trijanonu bio tesno skopčan sa idejom nevinog, prirodnog seoskog života pa je stoga odeća bila jednostavnija i sličnija ruralnoj, ipak se vidi dodatni upliv reditelja i kostimografa, jer su haljine maksimalno svedene i kao da prikazuju netaknutost.
Na kraju bih da spomenem jedno zanimljivo otkriće. Postoji knjiga samo o odeći koju je Marija Antoaneta nosila do revolucije! Zove se Queen of Fashion: What Marie Antoinette Wore to the Revolution, autorka je Karolina Veber. 

Čitajte. Modirajte se. Uživajte. I, ne zaboravite znanje. Najvrednije je ono do kog sami dođete, istraživanjem, "kopanjem" u moru informacija. Blogovi su digest izdanja znanja. Pravo znanje je u knjigama. Čitajte ih!
Izvori
Tekst

Fotografije

Sunday, 22 April 2012

Cats and Sun


Moram vam priznati da uopšte ne volim mačke. Neka mi oproste mačkoljupci i mačkoljupke. Nemam ništa protiv njih niti bih ih ugrožavala, ali ne prijaju mi. Ne prija mi zvuk mjaukanja. Šunjanje. Neka distanciranost, nezainteresovanost. To nije nešto što očekujem od prijatelja.
Sa druge strane, pas je otvoren i direktan. Kao i ja. Ne igram igre i ne umiljavam se, tako je kako je, voleću te do groba ili ću lajati ako laješ na mene i to je to. Ćutaću kad me je baš briga, ali ćeš videti da ćutim, proći ćeš pored mene, ja spavam na suncu.
A kad smo već kod sunca...
Jedna jako bitna "kategorija" naočara za sunce se naziva mačkastim.  Kad pokušam da razložim vizuelno sliku možda mi liče i na neke druge kombinacije, ali dobro, liče i na mačkasti pogled.
Dugo sam volela velike naočare. Već spominjane Jackie Ohh. Govorim o relativno skorašnjoj prošlosti (davna prošlost je već u fazi zaborava :)). Međutim, prošle godine se zaljubih u šiljate naočare za sunce. Ne mogu da lociram početnu misao koja je do toga dovela, ali znam da sam se definitivno zaljubila kada sam ušla u optičarsku radnju "Sole".
Savršeni prodavac (odeća, stav, poznavanje robe, dekadencija potrebna za prodaju nediskretnih ramova) je izvadio jedne mačkasto-šiljate naočare i moj odraz u ogledalu je sinuo! Žena koja ne ljubi mačke zaljubila se u mačkaste okvire! (By the way, jeste li žena-mačka ili žena-pas?)
Šiljate naočare (i za sunce i za vid) uglavnom stilski vezujemo za pedesete godine dvadesetog veka. Primećujem da najbolje stoje na podignutu kosu ( i na svom primeru, a i setite se Odri Hepbern sa njima). Pedesetih godina su se mačkasti okviri nosili najviše za naočare za vid (uglavnom u roze, crvenim, belim nijansama). Međutim, iako su tada bili veoma popularni i čini se da su tada i izmišljeni, mačkasti okviri se nosili još od 1900-e!
Setimo se filmova iz pedesetih godina...Ko najčešće nosi naočare za vid (u ovom slučaju mačkaste)? Sekretarice i bibliotekarke. Merilin Monro ih je nosila i na filmu i privatno.
Karakteristično je za ovakve ramove da pripadaju samo ženskoj modi.
Međutim, početak šezdesetih je doba kada se mačkasti okvir populariše i kod naočara za sunce, a tome je doprineo kultni film Doručak kod Tifanija (kultni po mnogo čemu i za filmsku umetnost i za modu) gde Odri Hepbern nosi mačkaste naočare koje su dobile ime Menhetn koje su delo Olivera Goldsmita.
Odri Hepbern, žena kojoj je omiljena pesma bila Tagoreova Amore senza fine i koja je do kraja života mislila da uopšte nije bila dobar izbor za ulogu Holi, proslavila je kroz nju, šetajući Petom avenijom, između ostalog, i cat-eye sunglasses.

Mačkasti okvir ne pristaje svima. Ne odgovaraju osobama koje imaju veliko i široko lice, najbolje pristaju uskom licu. Takođe bi trebalo biti obazriv i sa ostatkom izabranih detalja, a i odeće generalno. Pošto mačkaste naočare generalno "imaju tendenciju" da budu ekstravagantne (a danas su ekstravagantne i same po sebi, kad im ne bi ni dodali detalje), tj. mogu biti jakih boja, imati puno sjajnih cirkona na uglovima, pa čak biti i slične scenskim "rekvizitima", potrebno je voditi računa da se ekstravagancija ne izaziva i odećom (izbegavati uočljive printove i detalje).

Sada se prave redizajnirane mačkaste naočare, sa novim materijalima, staro-nove. Pa, ako znate i želite da ih nosite, samo napred, bez obzira da li volite mačke ili ne. :)

Izvori

















Tuesday, 17 April 2012

Bonton, part two

Da vidimo šta dalje kažu autori Bontona. Analiziram odeljak posvećen modi.

Stil je važniji od mode. Žena od ukusa, koja ume da proceni šta sme a šta ne da obuče, uvek će imati više stila u oblačenju od one koja slepo prati modu. Stil može da bude staromodan, no on pokazuje ličnost i ukus osobe. Imati stil teže je nego imati pun ormar haljina.
Želela sam da isprva citiram ovaj poveći odeljak jer me je oduševio. Na tako jednostavan način je objašnjen stil! Svaka čast!

Analizirajući dalje nailazimo na konkretne primere i savete. Već na početku možemo se suočiti sa pravilima iz "stare mode". Recimo, do skoro su žene nosile šlafroke i kućne haljine pa se one kao tako obavezne često spominju u Bontonu. I haljine uopšte. Recimo: Za odlazak na pijacu ili samoposlugu nije potrebna elegancija. Ako je vreme sunčano dovoljna je svetla pamučna haljina jednostavnog kroja, s jednostavnim praktičnim cipelama.
Moram priznati da se ne slažem sa konstatacijom da za odlazak na pijacu nije potrebna elegancija. U stvari, mislim da taj izraz nije najsrećnije upotrebljen ovde. Mislilo se na večernju eleganciju i sa takvim "dodatkom" se slažem. Naravno da danju uopšte, a kamoli za odlazak u supermarket neću nositi večerenju toaletu. Ali primetila sam da sam srećnija kad nešto lepo složim iako sam u ležernoj kombinaciji. Svakodnevna torba je usklađena sa trenerkom. Tako nešto, sitno ali bitno. Dovoljno da se osetim elegantnom iznutra.
Popodnevne haljine se obično biraju od svile u mirnijim bojama, tamnim tonovima a sitni detalji treba da su neupadljivi. Uz takve modele koji se ne ističu u svojoj eleganciji, može se uzeti i skroman nakit.
Haljine se definitivno nose mnogo manje i ne smatram da sam manje dama ako sam u trenerci u jurnjavi po kraju u kome živim u potrazi za namirnicama, ramovima za slike, ekserima ili termo rukavicom. Bitno je da imam mali detalj koji meni znači. Bitno je da je sve usklađeno. Da sam ja usklađena. A mislim i da je sasvim lepo nositi veći nakit popodne. Ne naravno dijamante, brilijante i sve sijajuće komade, ali lepa bižuterija, sama, konkretna, sa stavom - zašto da ne?
Kostimi su uvek u modi bez obzira na povremene modne hitove, oni ostaju obavezan deo ženske garderobe. Treba da su izrađeni od kvalitetnog materijala i solidnog kroja. (...) Kaputić od kostima se po pravilu ne skida.
Slažem se da kostimi moraju biti od kvalitetnog materijala. Ali, priznajem da ih uopšte ne volim. Ne mogu da zamislim sebe u tome iako sam u godinama koje bi mogle da započnu tu avanturu. Mislim da nikada neću biti taj tip. I kada bih radila na mestu koje zahteva striktan poslovan izgled, nikada ne bih imala kostim već suknju (pantalone) i sako koji su različiti. Ne volim to jedinjenje suknje i sakoa. Iako volim staru modu manir kostima će mi uvek biti staromodan u negativnom smislu te reči. Naročito dužina suknje tik ispod kolena. Mislim da često "zbabljuje".

Pantalone su omiljeni deo ženske garderobe, mogu se nositi u kući, pre podne na poslu, kao i do najbliže prodavnice. Na izletu i letovanju pantalone su prikladni deo ženske garderobe. Za druge prilike nisu predviđene. Pantalone srednje dužine i kratke predviđene su samo za rekreaciju i sport. Ovo se naravno odnosi na osobe koje imaju vitku liniju.
Ah, pantalone! Odavno je prošlo vreme kada se smatralo da nisu predviđene ni za šta drugo osim do prodavnice, prepodnevni posao ili izlet. Pantalone su savršeni izum za svaku priliku.
Cipele su važan sastavni deo vaše garderobe. Sam kroj haljine diktira i model cipele, a boja haljine donekle i boju cipela. Uz moderan kostim nećete nositi cipele s niskom petom. (...) Srebrne i zlatne kombinacije sandala ili cipela nose se u večernjim prilikama ili na plaži.
Hm...cipele. Mislim da se kod njih, pored pantalnona, najviše napredovalo u modi i najviše je pravila od ranije prekršeno. Danas je sasvim normalno da cipele budu potpuni vrišteći kontrast haljini ili bilo čemu drugom, a u poslednjih nekoliko sezona sve sjaji, pa i zlatne i srebrne boje na cipelama "za dan".
Žena nikada ne skida rukavicu prilikom rukovanja.
Ovo mi je zanimljivo i baš mi je drago da je taj damsko-starinski običaj ostao. Tako je misteriozan i prefinjen.
Torbe se po boji i obliku prilagođavaju haljini i kaputu.
Dopada mi se što se ni u bontonu ne spominje ono davno pravilo da se cipele i torba moraju složiti po boji. Naravno da su u pravu kada kažu da se torba mora po obliku prilagoditi ostaloj kombinaciji. Što se boja tiče, i tu je došlo do revolucije, naročito u poslednje vreme.
Neka pravila za nakite: brilijant se ne nosi tokom dana, prstenje se nosi samo na prstenjaku, na drugim se prstima ne nosi. Kratke ogrlice ne nose osobe sa kratkim vratom. Osobe sa vitkim vratom nose ogrlice sa krupnijom izradom, uz duguljasto lice nose se duguljaste minđuše, uz crnu kosu i taman ten ne nosi se šareni nakit.
Sve sve ali prstenje sam davno nosila na svim mogućim prstima i ništa mi ne fali i ne kajem se što sam time kršila bonton! Sticajem okolnosti posle sam dugo nosila samo jedan poseban prsten na prstenjaku, a to se poklopilo sa mojom težnjom ka svedenosti. I sada nosim samo jedan prsten uglavnom tu, ali ne zbog bontona već iz ličnih pobuda. Uopšte mi ne smeta ako neko nosi prsten na nekom drugom prstenu. Mada, naravno, ume da bude ružno previše kićenja na rukama. Ali dobro, već sam pisala da je svako kreator sopstvenog stila.


Izvori
Slike
Tekst
Milijana Zorić i Milosav Salatić Bonton




Friday, 13 April 2012

Bonton, part one

Iskrena da budem, neki oblici mog ponašanja su "pozitivni atavizmi" iz, možda, prethodnih života. Ne znam odakle sam ih spontano znala u okruženju koje je bilo šarenoliko. Ili sam još kao mala ubirala poruke koje su dolazile sa televizije. Ne znam. Znam samo da jesam bila drugačija, prefinjenija. 
Ipak, bilo je potrebno i učiti. Viljuška i nož se ostavljaju paralelno u tanjiru kada se obed završi! Znam da je to pravilo i poštujem ga, ali mi je bilo uvek logično da to bude upravo suprotno!
Iskrena da budem, iako su mi neka uzdržana ponašanja u strukturi ličnosti, urođena, nasleđena, kako god, u poslednje vreme mi se ponekad pričini da bi život bio možda i srećniji bez njih. Čak sam svojevremeno, saznavši da, recimo, u domorodačkim plemenima ne znaju za zločine počinjene zbog seksualnih frustracija jer nemaju stroga pravila o oblačenju, ponašanju, rekla da je bonton opasan po zdravlje!
Da li bi ljudi bili srećniji da nisu izmišljena ponekad tako kruta pravila ponašanja? 
Ne znam. Znam da neke stvari prosto ne mogu da uradim jer su neviđeno proste. Priroda mi ne dozvoljava. Ne mogu da bacim ni najmanji papir na ulicu. Ne želim da pričam punim ustima. Nikada ne pitam ljude intimna i škakljiva, direktna pitanja. Ako ikada zakasnim, u gradu je neka vanredna situacija koju ne mogu da kontrolišem. Ne govorim glasno, prirodno sam tiha, skrajnuta. 
E, sad, da li je preko potrebno ostaviti pribor za jelo paralelno? Da li je neophodno ljuštiti bananu uzduž malim nožem, pa je seći na kolutove koji se viljuškom prenose ustima? Da li je pravilno da se posvete na knjigama ne pišu bez dopuštenja i pitanja? (ne mogu to da zamislim, ja prosto budem tužna kad mi neko ne napiše posvetu i ne volim da "molim" za nju) 
Neka pravila su, prosto, zanemarena jer se promenilo doba. Odelo za čaj je popodnevno, kaže pravilo, a žene dolaze u šeširu. Da li neko još uvek pravi čajanke u periodu od 16 do 18h? Da li još neko nosi velike šešire?
Da li je još uvek nepristojno nositi šešir (za osobe koje ga i dalje vole) u zatvorenoj prostoriji? Ovo pravilo se menjalo. Kada je, do dvadesetog veka, šešir bio neizostavni deo izgleda, nije se skidao. Šezdesetih godina dvadesetog veka se savetovalo da se šešir može i skinuti.
Da li još neko nosi šešire? Imam jedan zimski, damski, u stilu ludih dvadesetih, on je u sjedinjenju sa kaputom tako da ga skidam kad god i kaput. Letnji šešir nosim do plaže, a na njoj mi često posluži kao štit za celo lice. 
Letos sam često išla samo na sunčanje na Adu. Sa velikim slamenim šeširom. Primetila sam i da sam bila jedina koja je sa njim na glavi šetala Banovim brdom. Celog leta ne videh nikog sa šeširom van plaže. 
Prvi bonton potiče iz Kine, star je oko 2000 godina, ispisan je na drvenim pločama iz vremena dinastije Han. Sama reč bonton potče iz francuskog jezika (oni su doveli bonton do dekadencije u osamnaestom veku) i znači "dobar ton".
Da li je dobar ton iz prošlosti primenjljiv i sada? Uglavnom jeste, ali postoje i primeri gde se tako rado odstupilo od njega, na zadovoljstvo svih.
Kad je moda u pitanju, ono što je primerno i primereno je, naravno, bilo pod uticajem opšte slike. Na Kritu pre 30 vekova žene su nosile takav dekolte da su im se videle u potpunosti grudi. I danas neke dame ne odstupaju od tog pravila, ali se ono ipak smatra krajnje nepristojnim. 
A šta bi rekla gorespomenuta domorodačka plemena? Za njih je otkrivanje grudi sasvim normalna pojava i nikakva sramota. Da li 
je pronalazak stida uvod u zamke življenja? Čini mi se čak i da mnoga uzdržavanja dovode do neželjenih bolesti.
Setimo se samo viktorijanaca. Iako nisu pretekli versajska osamnaestovekovna pravila etikete u ludosti i besmislenosti, ipak su ih "pobedili" u rigidnosti. Koliko to utiče na spontanost i proslavu života?
Kao i prilikom odlučivanja za ili protiv, ja sam uvek podeljena na dve ličnosti. Jedna je za druga sasvim protiv. Ipak, ponašam se uglavnom u stilu "za".
Da li je pristojno nositi kratke suknje i haljine? Iznosila sam ih u sopstvenim dvadesetim, ne pitajući ništa. 
Do koje godine bi žena trebalo da nosi miniće? Ne nosim ih više, ne pitajući nikog ništa. Prosto, ne prijaju mi iako bi mi sada još bolje stajali.
Da li bi trebalo osuđivati ženu u četrdesetim koja ih i dalje nosi? Ne. Svakome je široko polje. Duboko u svojoj intimi meni to može da izgleda neskladno, ali svako je tvorac sopstvenog bontona. Ili nije? Tu se kosim sa opštim. Volim da primenjujem ono što smatram da je u skladu sa mojim osećanjima, ali ne osuđujem one koji/koje to ne rade.
Ne komentarišem "modne zločine" niti utičem na bilo koga. Neka nosi ko šta hoće. 


U sledećoj priči analiziraću i dalje najviše segment mode, sa mišljenjem o posebnim navedenim pravilima.

Izvori
Tekst
Milijana Zorić i Milosav Salatić Bonton
Fotografije
http://www.squidoo.com/1920sfashions



Tuesday, 3 April 2012

Isidora Sekulić


Prva žena akademik i prvi pofesionalni pisac
Isidora Sekulić, najobrazovanija i najumnija Srpkinja svog vremena, bila je prvi profesionalni pisac u Srbiji. Bila je prva žena akademik u Srba, primljena u Kraljevsku srpsku akademiju nauka kao dopisni član 1939., a kao redovni 1950. Nazivali su je „prvom Evropljankom srpske kulture“ , ali i „apostolom samoće“. Rođena je 16. februara 1877. u banatskom selu Mošorinu. Školovala se u Somboru (Učiteljska škola) i u Budimpešti (Viši Pedagogijum, odsek matematike i fizike), a doktorirala je u Berlinu. (na temu iz filozofije). Pisanje joj je bilo najvažnije u životu, „slično religiji“, kako je govorila. Pisala je romane, eseje, putopise, ispovednu prozu (Saputnici, Pisma iz Norveške, Đakon Bogorodičine crkve, Hronika palanačkog groblja, Zapisi...). Njen život su obeležile dve tragedije koje su se desile iste, 1900. godine. U aprilu joj je, na Uskrs, umro otac, a u julu i brat Dimitrije, student prava u Gracu. Obojica su bili sahranjeni na zemunskom pravoslavnom groblju koje je, dalje, obeležilo i samu Isidoru jer je na njemu provodila mnogo vremena. Kasnije, gde god da je putovala, a putovala je mnogo, nikada nije za Uskrs bila van zemlje, već na zemunskom groblju. Dok je boravila u Srbiji, živela je povučeno, udubljena u svet knjiga i svoje kontemplacije, sama, bez porodice. Bila je udata, ali to je kratko potrajalo. Bila je bolešljiva, ali to je nije sprečilo da putuje. Komšije, poznanici i celokupna javnost u Srbiji su je opisivali i doživljavali kao hladnu i nedostupnu osobu jer se ponašala osobito, kao monahinja, govorili su. Provela je 35 godina kao prosvetni radnik, kao nastavnik više devojačke škole u Pančevu, Više ženske škole u Šapcu i Druge ženske gimnazije u Beogradu ( u njoj je radila do penzionisanja 1931. kada su joj školske obaveze dosadile).  Kao jedan od najvažnijih kosmopolita u Srbiji, Isidora Sekulić je bila i prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije i osnivač Pen kluba. Umrla je 5. aprila 1958. u Beogradu. Sahranjena je skromno i tiho, na Topčiderskom groblju. Želela je da je sahrane po običajima predaka, uvijenu samo u beli čaršav, bez pompe, govora i venaca.

Nagon za putovanjima kojem se ne može odoleti
Isidora Sekulić je bila pisac, profesor, prevodilac, ali svetski putnik. O putovanjima je, u eseju Putovanje je problem egzistencije, napisala: „Otići, to je mahnita nostalgija u čoveku, urođen nagon kojem se jedva odoleva. Daljina vuče, vijugava putanja vuče, more vuče, planina usisava. Vuče ono što volimo, vuče ono čega se bojimo. Deca rano slute putovanje: beže od kuće, od škole, beže „u svet“. Zreo čovek hteo bi da je večeras makar za mikron drugde i dalje, nekim iskustvom osveženiji, potencijalniji no što je bio jutros. Malo je čoveku, usedelački mu je, reći: da je od majke i oca rođen. „Otkud si ti?“ – pita u jednom romanu neko nikoga. – Došao sam iz ovoga jutra. – A ti? – pita drugoga. Ja sam počeo onda kad je prepukao prvi atom – kosmogonijci nas uče: kad se raspao prvi atom počelo je nestajanje sveta, krenula sva kretanja i tada, i zato, krenuo i veliki problem prostora i vremena. Putovanje je nagon divan i problem opasan. Ne putuje se da se razdrma dosada, ni ubije vreme, nego da se, između bezbroj pitanja, nadnese čovek, zaviri u zagonetku, u tešku iluziju vremena.“ (...)
Putovala je mnogo, najviše je želela da proučava kulturu i umetnost drugih naroda na njihovoj, njoj do tada nepoznatoj, teritoriji. Bila je u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj, Skandinaviji, Rusiji, Africi, Maloj Aziji. U Maroko je putovala ugljarskim brodom, „kako putuju siromašni ljudi kao što sam ja“, opisivala je. Putovanja su još više osnažila njen kosmopolitski duh, te se zalagala za priznavanje i razumevanje drugačijih kulturnih vrednosti. Takvi su stavovi u ondašnjoj Srbiji nailazili i na oprečna mišljenja i neshvatanja, naročito zato što sredina u kojoj je obitavala nije mogla, a možda nije ni htela, da prizna i prepozna njenu književnu vrednost. Ipak, ni kritike i neslaganja nisu promenili Isidorino mišljenje, dok je bila živa bila je ono što jeste, verna svojim principima i kosmopolitskim pogledima na svet. Isidora je, naime, bila žena ispred svog vremena i ona koja može da gleda u daljinu a da ne zaboravi na postojbinu. Govorila je francuski, engleski, nemački, ruski, italijanski, norveški, grčki i latinski jezik.
O putovanjima je napisala i ove reči: „Ja sam išla u Carigrad još kad mi je bilo devet godina. Bila sam u Francuskoj, Nemačkoj, išla sam u Englesku, Skandinaviju. Rusiju slabo poznajem, bila sam u Moskvi, Petrogradu, i još nekim gradovima. Zakučila sam i malo severne Afrike, bila sam u Alžiru, Maroku; tamo sam putovala ugljarskim brodom. Tako putuju siromašni ljudi kao što sam ja. Na brodu kojim se prevozi ugalj ima i nekoliko kabina za siromašne putnike. Tu se jede zajedno sa mornarima, ono što oni za sebe kuvaju. Bila sam i u Maloj Aziji, u Brusi i u još nekoliko mesta. Za svako putovanje sam se dugo i brižljivo spremala. Moj otac Danilo bio je mnogo obrazovan čovek. Radio je u magistratu u Zemunu; on me je upućivao. Kad sam trebala da idem u Italiju, on mi je rekao da moram godinu dana pre toga da učim, jer ću se tamo susresti sa dvadeset vekova. I da mi nije dovoljno što znam italijanski. Ja sam učila ne jednu nego dve godine: šta sam god našla čitala sam, učila sam književnost, umetnost, geografiju, istoriju. Tako sam o Italiji više znala od kustosa što su me vodili. I za Norvešku sam se spremala, samo manje nego za Italiju, jer o Norveškoj ima manje da se uči. Tamo može da se putuje sa znanjem engleskog i nemačkog. Ali sam ja, kao i svi ljudi koji znaju više jezika, posle tri dana čitala novine, a posle tri meseca romane na norveškom». Sa putovanja je uglavnom donosila knjige i časopise na stranim jezicima, kao i mnoge razglednice katedrala, ili muzejske razglednice sa reprodukcijama umetničkih dela“.
Jedno od njenih prvih putovanja bilo joj je i sudbonosno jer je na njemu upoznala Poljaka dr Emila Stremickog. On je bio lekar, emigrant iz Varšave. Posle kratkog poznanstva Isidora se udala za njega u Kristijaniji (bivši naziv za Oslo) u Norveškoj, ali i tu je tuga umešala svoje prste. Emil je iznenada preminuo ubrzo posle sklapanja braka, u vozu od Osla do Berlina. O njemu se malo zna jer je Isidora odbijala da priča i o ljubavi i o tragediji, ljubomorno čuvajući sve u sebi. Zbog toga su je još više obeležavali i govorili da je hladna i nedostupna.
Međutim, Isidora duboko u sebi nije bila takva. U njoj je boravila velika strast, pritajena, samo njena, živa kada je u istraživanju, u druženju sa intelektualcima, sa njoj sličnim dušama. Ivana Hadži Popović je o Isidori napisala: „ U Londonu je drugovala sa Virdžinijom Vulf i posećivala njena predavanja o seksualnom vaspitanju, u Parizu sa Anais Nin. U Parizu se upoznala i s Bergsonom i njegovim čuvenim esejom o duši, koja može da se objasni jedino kroz telo i kroz sećanje. Ta Isidora je bila mnogo ženstvenija osoba od one na koju su nas navili svi njeni tumači od Skrelića do danas“.
Isidora je boravila u Londonu jer je tamo radila u našem poslanstvu. Mnogo je volela i Poljsku. Napisala je esej O Poljskoj misliti duši je drago. Često je razmišljala o povezanosti kulture Srba i drugih naroda. Pisala je o Poljskoj naciji kao hrabroj, ali napaćenoj, sa tragičnom istorijom. Želela je da Srbima predstavi i približi Poljake koji takođe imaju slovensku dušu i o njima je u eseju pisala: „Poljaci doalze među najkulturnije Slovene. I tu su borbeno istrajni i neumorni i nesalomljivi“

U Norvešku sa ljubavlju
Ipak, najviše se zna o Isidorinim putovanjima u Norvešku. O njima je pisala Pisma iz Norveške. Pisala je o toj neobičnoj zemlji sa hladnom, upornom strašću, opisivala je njene nepristupačnosti sa velikim razumevanjem i stapanjem, davala je sebe toj zemlji isto onako kako se ona prikazivala njoj, kako ju je otkrivala – i nenametljivo i sa žarom u isto vreme. Njena Pisma iz Norveške svrstavaju se u jedan od najlepših putopisa ikada napisanih u srpskoj književnosti zato što je u njima dala veliki komad svoje duše, poistovećen sa severnjačkom prirodom i predelima.
Zašto je putovala baš u Norvešku? „Putovanje- eto vam kulture. Eto, zbog te kulture otputovala sam u vreme jednog užasnog rata u Srbiji daleko na sever, u zemlju fantazija i bajki - Norvešku. A ona beše, poput naše zemlje, mala i siromašna, ali čudesno lepa i sa mnogo više kulture. Puno sam u toj zemlji, gde ima samo magle i mnogo sunca, naučila. Ali, i u toj čarobnoj zemlji snega i leda doživela sam svoju tragediju 1913. godine. Taman sam zasnovala dom, a ubrzo mi od srca, naprasno, umire suprug dr Emil Stremnicki“, rekla je u jednom intervjuu pred kraj života. Pisma je objavila 1914. godine. Jovan Skerlić ih je dočekao na nož. Zamerao je Isidori na „kosmopolitizmu kad mu vreme nije“ i kritikovao put u Norvešku u doba značajnih nacionalnih zadataka.
Kritika onog što je tako jasno iskreno doživljeno i preneseno nikad ne uspeva. Isidorina Pisma iz Norveške su ostala i ostaće spomenik naše književnosti, putopis u koji se može putovati. Ona je Norvešku doživela tako blisko i temeljno da možemo osetiti njen dah, hladan i topao u isto vreme, možemo uživati isto kao i ona, možemo proći mnogim putevima i zapitati se nad istim prirodnim nemanima. Možemo sve to jer je putnica volela svoj korak i susrete i tlo kojim je hodala.
U predgovoru za drugo izdanje Pisama Isidora je napisala: „Norveška, moj greh i prestup, bila je prosto jedan punkt dalje u mojoj školi od putovanja. Mnogi skadninavstvujušči bi verovatno otišli bili i ostali bili, u pitomijoj, bogatoj, lepšoj Švedskoj, ili vrlo evropeiziranoj Danskoj. Ja sam otišla, i ostala skoro sve vreme, nekoliko meseca, u siromašnoj, seljačkoj, klimatski daleko strože pogođenoj Norveškoj. Zašto, kazala sam u tekstu Pisama, a kazala sam svoja pravila života i drugde, dosta puta. U tim pravilima ima surova disciplina, ta su pravila: rad, siromaštvo, ćutanje“.
Dok čitamo ovaj čudesan putopis u prilici smo da putujemo i sami, srcem, rečima i mislima. Upoznajemo njene skromne ljude i ulazimo u zemlju u kojoj je „kao da se ušlo u kuću ozbiljnog, siromašnog, brižno zaposlenog čoveka koji se čudi gostu i koji dugo ne veruje da se gost raduje što je došao Norveškoj u posetu“. Isidora nam prenosi da je Oslo talasast i neravan, pun strmih ulica i „izdignutih zgrada i raznih bizarnih slika“. Analizira Isidora jesenje lišće u Oslu i upoređuje ga sa onim u Bolonjskoj šumi i u Hajd parku, kaže nam da je u Norveškoj „Sunce mnogo svetlo, kao oko grozničava bolesnika, ali toplih sunčanih traka dobijamo samo toliko koliko kroz prsten s moje mršave ruke može da prođe“, opisuje nam veličanstvenost fjordova (za koje koristi stariju reč „fjur“. Ređaju se u putopisu norveški toponimi – Nurfjord, Sogenfjord, Jotunhjemske planine, varošica Bode, Šerstafjord, Ekeberg, Mulderfjord, Finsenut („Velika planina, zasuta večitim snegom sviju vremena“), Bergn („po veličini druga varoš posle Osla“).
Norveška je „zemlja okretanja i idenja za suncem“, a Norvežani žive „kao breza, to tako karakteristično i tako simbolično drvo“. Čudesne fjordove je obožavala i opisivala zaista strastveno. „Jedinstvena lepota norveških fjurova to su velike borbe i velike boli, to je ljubav, ljubomora, osveta između kamena i vode“. Isidora je u Norveškoj boravila u kućama („mahom belom bojom okrečenim“), analizirala usedelice, jedan seljak ju je vozio na karakteristično niskom norveškom konju. Jedno od najlepših sećanja ponela je sa Filefjelda, koje je, kako kaže „mesto odakle se tako reći jednim pogledom može obuhvatiti ceo nepregledni kompleks Jotunhejma, jezovitih, mahom neprohodnih planina koje su sam led i glečer, sama bura i mećava, i, ko zna, možda još i danas domovina džinova, trolova i veštica“.
Isidora Sekulić je Norveškoj pristupila otvorene duše, a ova joj je uzvratila. Razumela je Norvežane i oni su razumeli nju. „Najbolje se sa ljudima i stvarima opšti ako im se u dušu uđe – smatra Norvežanin“, napisala je Isidora.

Drugačiji pogled na putovanja

Ovaj intervju je trebalo da izađe u novom broju "VipTrip"-a, ali, pošto je časopis reformisan i objavljen je moj intervju sa ambasadorom Tunisa, dodeljujem mu ovo svečano mesto.
Inače, razmišljala sam posle intervjua sa svojom prijateljicom (a bio je izazov intervjuisati osobu koju dobro poznaješ) i shvatila da smo slične. Mnogo sam putovala, ali uvek sa određenim ciljem, prethodno volevši. Mislim, ranije sam istraživala, volela, čitala, saznavala, slušala i žudela za mnogim mestima na kojima sam bila, uvek je postojao konkretan razlog, skoro uvek povod. Mislim da ću ubuduće samo tako putovati.


Evo intervjua:


Sofija Ćuk di Garofani je dama iz visokih aristokratskih krugova. Poznata je kao umetnica, humanista i ugledni profesor pariske akademije primenjenih umetnosti u Parizu, odsek tapiserija. Rođena je u Sjenici. Već četrdeset godina živi na jednom od poseda plemićke porodice di Garofani u Marn la Valeu, nadomak Pariza. Zamak je okružen zelenilom i cvećem i nalazi se pored reke Marne koja je desna pritoka Sene. Ta plemićka porodica datira iz 1382. godine. Zdanje Di Garofanijevih, Mezon du Metr, deo je dvorskog kompleksa čuvene markize Madam de Pompadur. Rodni grad je napustila odmah posle osnovne škole.
Gospođa di Garofani je u Čačku završila gimnaziju i želela je da studira spoljnu trgovinu u Beogradu. Za za prijemni ispit bilo potrebno znanje dva svetska jezika te je otišla u Italiju da uči italijanski. Tamo joj se desio fatalni susret sa čuvenim arhitektom Mišelom di Garofanijem, za koga se ubrzo i udala. U Parizu je stvorila svoj dom, rodila troje dece i nastavila školovanje (francuski jezik na Sorboni i tapiseriju na Primenjenoj akademiji). Život u Parizu joj je, između ostalih, doneo i prijateljstva sa Simon de Bovoar, Šarlom de Golom i Fransoa Miteranom.
Sofija di Garofani je značajna umetnica koja je izlagala tapiserije svuda po svetu. Poznata je njena tapiserija “Grbavica kao Gernika”, koja je omaž Pikasu, a takođe i ciklus tapiserija posvećen Jeleni Anžujskoj. Njenda dela se nalaze u muzejima i privatnim kolekcijama u Srbiji, Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji, Kanadi, SAD, Hrvatskoj, Grčkoj, Australiji, Nemačkoj, Maroku i mnogim drugim zemljama.
Proglašena za ženu dijaspore poslednje decenije XX veka. Reči Minje Bojanića su izvanredno opisale duh naše umetnice: “Ispod šriokog oboda šešira podseća na pokrenti praznik. I čini se kao nenadana gošća iz neke susedne galaksije”.
Prisećajući se događaja koji su joj obeležili život, Sofija di Garofani kaže:
-          Otišla sam u Italiju sa osamnaest godina zbog učenja italijanskog jezika jer sam želela da studiram  spoljnu trgovinu u Beogradu. Presudno putovanje koje je bilo namenjeno studijama a pretvorilo se u jedan susret posle koga sam odabrala gospodina sa kojim sam najdivnije osetila da mogu da imam porod.  Otišla sam u Milano kod jedne porodice koju je moja mama poznavala i sa njima sam otišla na jezero Garda (italijanski Lago di Garda), a porodica di Garofani ima posed tamo i gospodin di Garofani je u isto vreme došao na letovanje. Gospodin mi je odmah ponudio brak što me u tom trenutku nije zanimalo. Međutim, vrativši se u Beograd i videvši situaciju ipak je moja ezoterija bila presudna i osetila sam da su ovi prostori isuviše su uzani za mene.
Jezero Garda je najveće jezero u Italji. Leži u podnožju Alpa na oko pola puta između Venecije i Milana. Ono je modnensko letovalište i veoma dobro posećena turistička destinacija, sa velikim brojem eksluzivnih hotela. Gospođa di Garofani, sećajući se čarobnog susreta na jezeru, dodaje:

-          To je bitno, putovati sve dalje i dalje ali na tim putovanjima takođe stvarati, otkrivati i kao što se kaže – putovanja su najbolji način za samoobrazovanje ljudima koji znaju to divno da kanališu.
Iz Beograda je, ubrzo, otišla u Pariz i odlučila da prihvati bračnu ponudu.
-          Šest  meseci nakon povratka u Beograd shvatila sam da je ipak moja predisponirana destinacija Pariz. Naš ponovni susret je krunisan venčanjem u Parizu gde sam se potom ostvarila u ulozi majke. Rodila sam troje dece i posle nastavila gde sam stala sa studijama, upisala francuski na Sorboni i uporedu Primenjenu akademiju, odsek tekstil da nastavim svoj put i porodični atavizam, nasleđe Nemanjića i moje majke.
Vizura putovanja Sofije di Garofani je veoma zanimljiva:
-          Interesantno je da ja nikada nisam maštala niti sam imala potrebu za putovanjima jer samim tim što dimenzija koju nosi stvaralac je, pikasovski rečeno, “ja ne tražim, ja nalazim”. Ljudi ne bi trebalo da gube energiju istražujući i maštajući o putovanjima nego samo da dozvole da im se putevi otvore. To je najbolja destinacija i tu je pravac gde će doživeti ono što im je predodređeno. Moj Pariz je bio moj put.
O putovanjima dodaje:
-          Mislim da u današnje vreme u putovanjima ima veliki uticaj snobizma. Neki putuju iz tih pobuda. Ono što je tužno što se na ovim prostorima ne zna da je snobizam skraćenica od francuskog “sans noblesse”, što znači “bez plemenitog”.
O Francuskoj se može pričati naširoko i zato je teško i opisati i izdvojiti bilo koju specifičnost:
-          Cela Francuska, a posebno Pariz je svetski centar. Francuska je zemlja dvoraca i velmoža tako da je teško izdvojiti nešto najzanimljvije. Ni mojih četrdeset godina u Parizu nije bilo dovoljno da kompletno upijem njegovu lepotu i čari. Nema mesta koje nije interesantno, bilo da su to dvorci Loare ili Dordonja, da ne govorim o ostalim mestima. Naravno, moja preporuka je svima koji žele da uživaju u lepotama koje nisu naše je da prvo upoznaju svoju otadžbinu koja ima neverovatne čari jer je sa takvim bogatstvom osvajanje drugih destinacija još lepše.
Gospođa di Garofani je često putovala na studijska putovanja. U Egipat je putovala zbog koptske tapiserije, a bila je zbog tekstila i tkanja na Kritu, u Raveni, u oblastima stare Vizantije, u Kapadokiji.  
-          Interesantno je i, na prvi pogled, neverovatno da su sva moja putovanja studijska. Nisam išla na turistička putovanja. Na studijska putovanja sam išla na sve kontinente i ona su za mene bila izuzetno fascinantna. Međutim, ono što me je najviše impresioniralo i gde sam doživela najviše emocija je bila Australija. Australija se možda doživljava kao obična zemlja, a ona je fascinantna, naročito je meni bio značajan susret sa Aboridžinima. Upoznala sam ih preko prijatelja slikara koji su mi omogućili da boravim sa njima, da slušam njihovu muziku na perkusionim instrumentima i da uđem u tajnu njihovog pointilizma. U njihovim božanstvenim očima sam osetila bogatstvo koje su oni zadržali i nadam se da će ga sada reinkarnirati i da će oni dobiti ono što zaslužuju na svojoj teriroriji.
Na pitanje da li je u aboridžinskoj umetnosti našla sličnosti sa našom narodnom tradicijom gospođa di Garofani odgovara potvrdno:
-          Naravno. Svuda u izvornom slikarstvu postoji jedan kod, tj. svaki potez je simbolika koja ima poruku.
O Aboridžinima govori sa puno ljubavi i dodaje:
-          Nažalost oni su u rezervatima na neki način. Vratila sam se iz Australije sa tužnim osećanjem da im je još uvek zabranjeno da koriste privlegije koje su Englezi koji su tamo otišli na izdržavanje kazne kasnije za sebe stvorili.
Australijski predeli su gospođi di Garofani ostavili značajan trag u sećanjima i osećanjima:
-          Apsolutno su fascinantni. Unutrašnjost Australije je fascinacija i prirode i svega onoga što je još netaknuto. Posebni su njihova crvena zemlja, zalasci sunca. Meni je to bilo značajno jer ono što me najvše oduševljava na putovanjima je uvek vezano za prirodu.
Zanimljivo je čuti šta čuvena umetnica smatra misterioznim mestima:
n  Svako podneblje ima svoja misteriozna mesta. Počevši od mog zavičaja, Pešterske visoravni pa sve do Australije, Meksika, zaostavštine Inka i Maja do Kanade ima mesta gde još nije stigla “civilizacija” i koje je priroda uspela da sačuva. U svari ja ta mesta ne bih nazvala misterijom već fascinacijom. To su izazovi i tajne koje treba otkrivati, što je, mislim, najvažnije za bilo koje putovanje. Privilegija je jednog bića je da bude u kontaktu sa prirodom i, preko nje, sa kosmosom.
Gde god da smo, zavičaj je veoma bitan:
-          Svako biće koje uspe da zadrži zavičaj u sebi i da na neki način sačuva svoj identitet je nešto najsnažnije. To je najvažnije što nosi u sebi. Njegov dalji život i odlasci i putovanja su samo aditivi koji čine životni pejzaž.
Zamak u kome Sofija Ćuk di Garofani živi već četrdestet godina je istorijska znamenitost:
-          To je dom i kulturni spomenik Francuske koji je pripadao dvorcu Luja XIV koji ga je dao na uživanje svojoj kurtizani madam Pompadur. To je kraljevska kuća u stilu renesansnog baroka, kraja XVII veka. Njegova istorija simboliše moju povezanost sa njim jer sam došla sa prostora srednjovekovne Srbije. Moje nasleđe Nemanjića mi je podarilo sposobnost da mogu da bitišem u jednom takvom prostoru. Samim tim što je zamak kulturni spomenik Francuske je vrlo značajan za njenu kulturu, i velika je privilegija je boraviti u njemu. Veoma je značajno što sam uspela da na svoj porod prenesem da se duh porodičnog doma i dalje nastavlja. To je životno putovanje, život kroz potomke.
Francuzi i njihova kultura su čuveni odvajkada:
-          Svako ko je iole informisan zna da je Francuska uvek u svemu bila avangarda, počevši od najtananijeg a to su nepca i najdelikatnijeg – hrane pa sve do visoke mode i slikarstva i nije čudo što je Francuska svim stvaraocima ovog sveta veliki izazov i što mnogi žele da borave u Parizu.
Francuska i Srbija su povezane životom i duhovnošću Jelene Anžujske, koja je inspirisala umetnicu:
-          Moja prevanja na Visokoj nacionalnoj pariskoj školi su na temu tekstil kroz civilizaciju i mitologiju. Putovanja su obrazovanje. U mom bagažu sam ponela i ono što je na našim prostorima bilo meni veoma značajno – kulturu i istoriju srednjeg veka. Raška umetnička škola je u to doba bila preteča venecijanskoj renesansi i sa takvim bogatstvom sam se uputila u svet. Put koji sam prešla da bih došla do Francuske me je asocirao na put Jelene Anžujske u moj zavičaj.
Pored studijskih putovanja Sofija di Garofani je imala i predavanja i izložbe na svim kontinentima:
-          Predavala sam i izlagala u mnogim metropolama ove planete. Izdvojila bih Njujork koji je danas interesantan za umetnike. Njujork nije Amerika. On je planetaran i pripada svima. Njegova velika prednost je što tamo svako može da nađe sebe. Ako nešto znate i ako stvarno dokažete da znate, onda ste tamo prihvaćeni.
Na pitanje da li čezne za nekom destinacijom gospođa di Garofani kategorički odgovara, ali i savetuje:
-          Ne. Sve sam već konzumirala. Oni pred kojima se sada otvaraju putevi trebalo bi da ih što više iskoriste. Ja se sada najbolje osećam u moja dva doma – pariskom i sjeničkom.