Follow by Email

Saturday, 25 August 2012

Back to black

Nema ni jedne boje koja tako dobro može da poželi da leto ode i da prizove jesen.







Wednesday, 22 August 2012

Nove uggs

Ne zanimaju me nikakvi negativni komentari, ne čujem ih at all, od kad su se meni svidele, meni su super - praktične, tople, ma sve...Iznosala sam stare, boje kože i planiram da kupim nove. E, sad, da li da menjam boju? Ne znam na kraju koje će biti - iste, boje kože, sive ili crne. Original, naravno. Classic short. Onda kada nisam u svojoj elegantnoj fazi (ja sam spoj dve ličnosti - ležerne, urbane i strogo klasične), onda kada je tako hladno, onda kada hodam puno, ma...skoro svaki drugi dan zimi, obožavam ih!!!!)




Friday, 10 August 2012

Cipelica


Ova cipelica za lutke stoji pored trotoara u Kijevskoj ulici već dugo. Odavno sam je primetila i svaki put se zapitam - da li nekome tako izgubljena nedostaje? Nekoj devojčici, nekoj lutki? Verovatno ne, čim celog leta stoji u prljavštini i prašini.Eh. A tako je slatka i podseća me na detinjstvo i sve one lutke koje sam vukla sa sobom, presvlačila, šišala i ko zna šta sve ne.
Svojevremeno sam bila na seminaru o rodnoj ravnopravnosti gde se ne gleda baš blagonaklono što se devojčicama kupuju lutke da se igraju. Kao, trebalo bi svima kupovati sve - dečacima lutke a devojčicama automobile. Stvarno ne znam kako autor te ideje može da kaže tako nešto - pa sam pogled na ovu cipelicu me raspilavi skroz, sva sam pudingasta od pogleda na ovu malu cipelu od gume. Ne kažem da ne postoje devojčice koje vole da se igraju kamiončićima, ali ne kažem i da bi trebalo kupovati igračke na silu. Ja, na primer, ne bih bila srećna da su mi umesto lutaka kupovali automobilčiće ili prikolice.
Ah, koliko toplih sećanja i razdragane misterije donosi ova cipelica meni ovog leta! "Velike" žene vole nove cipele i već razmišljam kako bih volela da za ovu zimu nađem idealne crne lakovane čizme, ali zaboravljena cipelica pored puta ispunjava moju dušu - sećanjima, šećerom, osmehom.
Pa sam se pitala da li da je uzmem, operem i udomim, pa se sve mislim možda će ipak neko doći po nju. I tako letnji dani prolaze. U slatkoći. Nema ništa slađe od sećanja na to gumeno carstvo mašte. I opšte ne osećam da mi je bilo šta nametnuto činjenicom da sam se igrala lutkama. Normalno je da se devojčice igraju minijaturnim stvarima koje će kasnije u životu želeti/voleti/morati da rade (možda ne volim da kuvam jer nikada nisam imala malu plastičnu kuhinju?) Hoću da kažem da je sasvim normalno da devojčice šetaju lutke u malim kolicima jer je sasvim normalno da kasnije požele da šetaju prave bebe u pravim kolicima.
Ne osporavam odsustvo želje za tim kod nekih žena, ali sam srećna što ista kod mene postoji.
I što me oduševljava ova grgutava mala plava cipela pored puta. O, da, lutke najčešće gube cipele. Lako ispadnu.
Šta će biti sa ovom plavom cipelicom? Hoće li je neko pronaći? Bar neka patuljčica?

Wednesday, 1 August 2012

Svekolika lica pisca


Remedios Varo ”Harmony"
http://andreebelle.wordpress.com/tag/remedios-varo/


Kako je uvek sve povezano, odgledah danas jedan govor spisateljice Elizabet Gilbert koji se lepo uklapa u temu o kojoj razmišljam nekoliko dana.
Elem, naglasila je ona, govoreći o svoje dve hit knjige, da ne voli, nije joj jasna ili kako god već, tendencija nekih umetnika ili onih koji ka tom statusu teže koji kao da beže od koncepta čoveka-umetnika kao jake persone, one koja živi za svoju umetnost, svim plućima. To je slika sasvim suprotna od one romatnične (preterano romantične, rekla bih) gde umetnik umire, i metaforički i bukvalno, od jada i bede, od preteških izazova koju kreativnost sa sobom nosi. No way.
Dakako, umetnik umire i rađa se uvek kada stvara, proces ume da bude bolan, krvav, težak, pretežak, poništavajući, ali na kraju sam sebe izvučeš za kosu iz ponora i šta? Nastaviš da živiš! Još jače, smislenije i lepše, za svoju umetnost i za sve ostale.
Imala sam priliku da upoznam čoveka koji je sebe smatrao pesnikom, naglašavajući umor svoje duše, veličajući sebe kao nekog ko je preosetljiv. Kao, po njegovom poimanju pesništva, tamo negde u predgrađu predgrađa jednog američkog grada, pesnik mora očigledno biti distanciran, da izigrava ludilo i posebnost i da, tako, leluja. A pesme mu na nivou srednjoškolskog dopisivanja. Niskosrednja patetika. Nije nego.
Ponajmanje bi takav trebalo da bude pisac, onaj ko rečima ulazi u duše čitalaca! Jer, "mora" biti svaštar, svaki umetnik. I zašto da ne, dovoljno jak da i sam uživa u "posledicama" svojih reči. Ne govorim o samopohvalama ili sujeti. Govorim o nastavku. Kad uživaš u reakcijama ljudi, i dalje učiš, uživaš u svakoj, i lepoj i ružnoj, ali ih preživljavaš i u sebi skladištiš, kako
bi onda pisala drugačije, bolje. I am every woman, it's all in me.
Pisac mora biti glumac. Dok sastavlja šta će lik zagledati, opaziti i na osnovu toga nešto reći, on, naprosto, glumi, oživljava lik. U sebi, svojim mislima i duši, naravno, ali ne bi me čudilo da bismo videli mnoge grimase i performanse kada bismo snimali proces pisanja. Postaješ tada taj drugi i živiš kroz njegovu krv.
Pisac mora biti arhitekta. Dok organizuje svoje delo (prvenstveno mislim na roman) mora da vodi računa o strukturi, građenju, slaganju, šta je u kojoj sobi i u kom kvartu. To se naročito odnosi na romane koji su podeljeni u smislene celine.
Pisac mora biti muzičar. O, kako je suptilno i krhko to prenošenje melodije koju osećaš u sebi, ali ne možeš da je preneseš direktno, jer ne znaš note, već je potrebno da je pretvoriš u reči. Moraš i da znaš kada da staneš sa ritmom koji se ponavlja, da ne bi narušio harmoniju, a moraš i da znaš kada će neki ton da nadjača ostale.
Pisac mora biti slikar. Scenu koju vidi kako se odigrava kao na filmu pred svojim očima mora da dočara sa što više detalja i boja, vodenim ili zemljanim rečima, i tu je potrebno biti oprezan.
Pisac mora biti duhovnjak. Što više se oslanja na reči koje mu se daju kada zaćuti, za sada neobjašnjivim kanalima (verujem da su sve knjige već ispisane i da mi pisci, ako umemo da se priključimo na tok kreativne energije, možemo da pišemo i automatski, primajući rečenice u svoje biće). Što više sopstvene sujete odbaciš i zamke uma i prikloniš se taktici da reč koju tražiš sačekaš u tišini, ne vadeći je na silu iz znanja, to si bliži opštem duhu koji je oko nas.
A onda, kad sve iskonstruiše i kad se preda, bude od tih peripetija još jači. Ne utapa tugu. Raduje se!
p.s. tražeći odgovarajuće slike za ovaj post otkrih slikarku Remedios Varo i zaljubih se u njeno delo!
Ramedios Varo "Roulotte"
http://www.all-art.org/art_20th_century/varo2.html